Kad se zavrti ukleti sat…
Jedino svetlo mi je, kaže dok upire ka sobi odakle dopiru dečiji glasovi, ono koje dolazi iz ove sobe. Otvorim prozor, kada je lepo vreme, pa pustim da uđe. To je dečija soba. Imam troje dece – dodaje kroz smešak. – Nikolu (16), Nikolinu (11) i Nevenu (7)
Stoji na prozoru. Naslonjen na napukli drveni okvir. Puši cigaretu brzo uvlačeči dim. Povremeno se osvrće iza sebe, nešto dovikuje i trese pepeo na travu ispred kuće. Oronuola figura otkriva nekada stamenog čoveka, baš kao što i zapuštena, velika kuća svedoči da je u njoj nekada bilo života. Čovek u sivoj pohabanoj majici i glave pokrivene jednako pepeljastom kosom savršeno se uklapa u kuću čiji je stanovnik…
– Sve je ovo nekada bilo drugačije, pre samo sedam ili osam godina, više nisam ni siguran, priča dok mu prilazim gledajući ga radoznalo sa ulice. – Sada sam tu gde sam. Na prozoru, kao vrana na žici. Lovim svež pogled. 
Shvatam da je ulovio moj, očigledno dovoljno nov i radoznao da mu nije mogao promaći. Poziv da uđem u dvorište prekida moje ćutanje. Prihvatam i povlačim natrulu kapiju. Posle nekoliko koraka došao sam do velikih ulaznih vrata.
– Goran Petrović, kaže mi moj novi poznanik, dočekavši me na ulazu u svoj dom. Pruža desnu ruku, prihvatam je. – Uđite slobodno, da vidite šta je život.
U velikoj prostoriji koja je, kako mi se učinilo, od nekadašnjeg predsoblja pretvorena u prostranu dnevnu sobu vlada mrak. Sa desne strane je sočić, na njemu nekoliko praznih plastičnih flaša od soka i jedna sveća. Kroz vrata na levoj strani zida dopiru dečiji glasovi i tanak mlaz svetla. Napred je ulaz u kupatilo, a kraj vrata nakrivljenih i već izbačenih iz štoka, do polovine vlažnog i neurednog zida naslagan je veš. Čist i prljav, jednako izgužvan.
Domaćin me upućuje na stolicu, sabiramo se oko sveće. Ponovo pali cigaretu.
– Eto to vam je kad vam pokvareno brojilo upropasti život, počinje svoju priču. Sve je počelo 2006. godine kada sam kupio ovu kuću. Od tada do danas došao sam do mraka i socijalne pomoći koju sam počeo da primam 2012. godine. Da li sam ja uklet ili je nešto loše u kući, ne znam više ni sam, kaže kroz uzdah. – Čim sam je kupio, a možda nisam ni trebao, video sam da brojilo ne valja. Žalio se, kukao, kumio, molio. Jedan mesec potrošimo 200 i 400 kilovata, drugi tri puta više, pa onda posle nekoliko meseci opet 400 kilovata, a sve iste mašine… televizor, frižider, bojler… Ne znam.
Dolazili su kod Gorana, kaže, oni koji treba… Pregledali sat, skidali ga, baždarili, vaćali, postavljali novi ali jok… on je posle nekog vremena nastavljao da vrti kako mu volja. Merio je ko zna šta, ko zna kome, jeftinu struju pretvarao u skupu… sve dok Goranova dugovanja nisu došla do 320.000 dinara. Stari dugovi nisu brisani, novi su se gomilali, kamate kazne i tužbe lepile su se jedna na drugu, a novac koji je izdvajao za njihovo pokrivanje nije bio dovoljan da reši nastali problem.
– Muka je to… priča dok čvornovate prste u koje se crnina od mnogo posla i ređeg pranja podvukla pod kožu, provlači kroz kosu. – Poslednji put isključen sam u junu prošle godine i od tada meni pada mrak čim se sunce zakloni za oblak. Jedino svetlo mi je, kaže dok upire ka sobi odakle dopiru dečiji glasovi – ono koje dolazi iz ove sobe. Otvorim prozor, kada je lepo vreme, pa pustim da uđe. To je dečija soba. Imam troje dece – dodaje kroz smešak. – Nikolu (16), Nikolinu (11) i Nevenu (7). Nevena, Neno, Nikolina, dođite ovamo!
Izlaze iz sobe. Stidljivo. Nikolina gladi veselu ružičastu dečiju haljinicu. U nedostatku struje, posao pegle zamenjuje jak stisak dlana. Nevena se smeška. Pokazuje da joj je ispao zub. Pružaju mi ruku.
– Tata nam priča, družimo se, pričamo o mami. Ona je umrla prošle godine, priča tiho Nevena. Nikolina ćuti. Gleda u stranu. Još uvek rukom povlači haljinicu. Ispod gomile stvari složenih kraj kupatila izvlači jaknu. Kaže mora da ide kod drugarice.
– Beže. Šta im ostaje. Nemaju kud. Ne mogu baš sve ni da shvate. Nikola je stariji, sa njim je lakše. On me i podstiče da se borim, da tražim da nam se odbiju neka dugovanja koja nismo napravili mi nego pokvaren sat, da se dogovorimo oko povraćaja realnog duga. Njih dve to sve još uvek ne razumeju najbolje. Često me pitaju zašto ne platim. Znaju da smo ranije plaćali, kada i koliko smo mogli. Sa godinama sam polako padao sve niže. Posla nemam, novac koji sam imao uložio sam u kuću, ono što mi je ostalo u plaćanje te struje sa kojom više ne mogu da se borim i nosim. Zemlju takođe nemam, radio sam u nadnici, malo i švercovao, i tako. Kada je supruga Lučija prošle godine teško nastradala i preminula, postalo je još teže. To je bilo u januaru, a već u junu smo ostali bez svetla. Sve moje žalbe, pritužbe i molbe ostale su neuslišene. Sad nešto razmišljam… pa da nikada nisam plaćao ništa, da sam najgori, samohrani sam otac sa troje dece, valjda bi i tada neko mogao da pokaže malo dobre volje, da nađemo dogovor, da me oprostom obavežu da redovno plaćam ono što stvarno i potrošim. Ovako sam doživeo da mi za račune koje više ne mogu da shvatim, saberem i oduzmem, dolaze i izvršitelji. Ali sa njima mi je bar lako. Dođu, vide da nemaju šta da plene da bi se namirili i odu.
– A ja sam jednom stala na kapiju, kaže kuražno, kroz osmeh pun zadovoljstva Nevena. – Nisam dala da uđu, da nose bilo šta. Ali tata je rekao da pustim. Stavila sam i nogu na ulaz! Nisu imali šta da nam odnesu.
– Svašta sam pokušavao, čak sam se i sam jednom priključio na banderu. Šta mogu sam sa troje dece… Išao sam i u Švedsku, kod ženinih u Moldaviji smo proveli dva i po meseca, pa smo se u januaru vratili. Možete misliti na šta taj život liči zimi. Nema struje, ne mogu da otvorim prozore, nemam drva, svetlo, kupatilo. Leti isto tako. Nemamo frižider, pa ne možemo da kuvamo, sve prokisne ako se odmah ne pojede. U međuvremenu, zbog odlazaka u inostranstvo izgubio sam i socijalnu pomoć, čekam da me vrate ponovo. Možda će mi vratiti i brojilo koje nemam. Sve je odneto i sve zbog birokratije, zbog toga što je lakše pomeriti planinu nego sistem koji je skrojen za neke druge ljude i za živote neoptereće bedom i mukom. Odavde, iz Obreža, život izgleda mnogo teže. Mi koji ga živimo, barem mi se sve više tako čini, samo smo crtice, mali delovi nečeg velikog što ne možemo da shvatimo i čemu smo zapravo nepotrebni. Eto zato sam ja stalno na prozoru i tražim nova lica u starom vazduhu. Onima oko mene, moja priča je već dosadila. Verujte mi… i meni je.
