Obnoviti stari seljački duh
– Siromaštvo i trka sa novcem i vremenom doveli su sremački seljački duh i tradiciju na marginu, a ja sam siguran da je upravo to ono što nas je najviše pogodilo pa je i obnova starih vrednosti nužna stvar u procesu sveukupnog oporavka naših sela, smatra Ranko Popović
Ranko Popović
Sremu danas ne nedostaju samo jaka i razvijena sela u kojima žive bogati poljoprivrednici koji udruženi u zadruge mogu da doprinesu dodatnom razvoju i unapređenju naše poljoprivrede. Ono što Srem potrebuje možda i više od punih čardaka i zadovoljnih paora jeste stari domaćinski duh sremačkih sela, njihova prepoznatljivost i ponovno vezivanje za stare ljubavi, navike i mirise u kojima je od vremena i nedaća koje ono sa sobom nosi, skrivena istinska snaga paora smeštenih između velikih reka, Save i Dunava.
Upravo otuda, već godinama u nazad, četrdesetosmogodišnji Ranko Popović pokušava da u mitrovačkom selu Velikim Radincima oživi stari sremački duh i pokaže mladim generacijama da život na selu ne zahteva samo dosta rada, truda i požrtvovanosti, nego u isto vreme nudi i dosta lepih stvari koje onima koji žive u gradovima nisu dostupne. Na taj način, smatra ovaj rođeni Šašinčanin, mogu se stvoriti odlične pretpostavke za zadržavanje mladih na selu, odnosno za povratak onih koji su sa njega otisli.
O konjima se pevalo i sa njima živelo
Prvi stepenik ka obnovi starog duha sremačkih sela, smatra Ranko, predstavlja borba za povraćaj konja u sremske sokake i na sremsku ravnicu. O konjima se, priča nam zaljubljenik u ovu plemenitu životinju, u Sremu uvek rado pevalo, sa njima se radilo, živelo, a njihovim posedovanjem su se dokazivali bogatstvo, gospodstvo i osećaj za lepo.
– Odnos prema konjima bio je jednak odnosu sremskih paora i prema zemlji, pa je otuda i povratak konja u naša sela korak napred ili barem paralelni korak koji se pravi ka vraćanju zemlji, odnosno ka shvatanju da oranice nisu samo nešto što može da donese profit, već izvor života svuda, a pogotovo u našem Sremu. Stari Sremci su voleli dve vrste konja: radne i paradne i sama ta činjenica je govorila dosta i o njima. Uostalom i danas kada više nema konja kao nekada, ugledniji sremački paori su zadržali svoju staru ljubav prema radu i prema paradi, samo što danas umesto konja nastoje da paradiraju dobrim četvorotočkašima koji ma koliko lepi i dobri bili, ne mogu po eleganciji, gracioznosti pa i samoj vezanosti za ravnicu ni da priđu konjima, priča Ranko.
Kad lipicaner nauči Oče naš…
Svoju ljubav, Ranko je poklonio lipicanerima. Svi njegovi konji imaju „velike“, „jake“ papire, preko kojih se, čak i do sedam decenija u nazad, mogu pratiti krvne linije. Za lipicanere, ovaj konjar smatra da su najlepši, ali i najposlušniji konji elegantnog izgleda i hoda, koji se mogu koristiti kako za rad tako i za parade, ali i za jahanje. I mada svaki Rankov konj „zna Oče naš“, odnosno zna ko mu je gazda i kako se prema njemu treba odnositi, blage su naravi i druželjubivi.
– Imam pastuva iz linije Favori i zove se Kapriola. Ima skoro osam godina, što znači da je u najboljim je godima života i oplodnje. U skočnoj je kondiciji, dobro ga hranim i redovno teram Drugi pastuv ima četiri godine i on je iz konverzano linije, njega držim radi ukrštanja linija. Lepih je hodova i akcija. Takođe imam i ždrebnu kobilu lipicanerku, kako mi kažemo „Alatušu“ iz Karađorđeva, a imam i ždrebe koje ću prilikom žigosanja nazvati Teror, a trenutno ga zovem Petko jer je rođen na Svetu Petku, priča Ranko i dodaje: – Stari konjari su znali da je uz konje dobro imati i magare, tako da sam nedavno i ja nabavio mog vernog pratioca Tajsona od koga se ne razdvajam.
Lipicani, najlepši konji
Danas, objašnjava nam ovaj zaljubljenik u konje, nije ni malo lako održavati „kraljevsku životinju“. Usled otuđenja od sopstvene tradicije, vrednost samih konja je opala, tako da je sama nabavka jeftinija od kasnijeg održavanja za šta treba izdvojiti minimalno 150 evra mesečno po konju.
– Konj mora dnevno da pojede tri do četiri kile zrnaste hrane, kukuruza, zobi, ječma, premiksa u granulama. Najbolja je zob je jer energetski jaka, a lako varljiva. Kukuruz brzo nabija masu i ako konji stoje duže, onda ga je bolje izbegavati. Takođe, potrebna je i bala sena dnevno, a potrebno je ostaviti seno i noću, jer konji često i tada umeju da jedu. Tu treba dodati i opremu za konje, fijakere i sve to skupa nije ni malo jeftino, nastavlja priču Ranko i dodaje da je svoj fijaker star preko sedamdeset godina kupio u uglednog konjara u Požarevcu.
Etno kuća i škola jahanja
Da bi Sremcima pokazao šta Srem zaista jeste i kako su nekada njihovi stari na selima živeli i radili, Ranko je od nedavno krenuo i sa kompletnim uređenjem svog radinačkog imanja. Cilj mu je, kako ističe, da napravi etno kuću i školu jahanja, kako bi se u potpunosti mogao posvetiti svojim najvećim ljubavima: konjima i selu.
– Ljudi treba da shvate da život na selu nije samo sesti u traktor pa u njivu, odlazak u seosku kafanu ili zabijanje u kuće čim padne prvi sneg. Život na selu je uvek bio mnogo više od toga i mislim da treba samo potsetiti starije kako je bilo u njihovo vreme i time ujedno pokazati mladima sve prednosti života na selu. Ljudi vole da vide lepo uređena sela, lepe konje, štale… Nije mi se desilo da prođem sokacima ili njivama, a da me neko ne zaustavi i ne pita bilo šta u vezi sa konjima. Na taj način bi mogla i sela da funkcionišu. Njihovim meštanima bilo bi lakše, a sasvim je realno i očekivanje da bi se moglo nešto i zaraditi, objašnjava Ranko. – Mi uvek pričamo da umemo da napravimo dobru hranu i vino, ali ono što ne znamo to je da izreklamiramo i prodamo. A nema bolje reklame od povratka starom seljačkom duhu.
Etno kuća u nastajanju
Do sada, uz pomoć prijatelja i veliko lično zalaganje, Ranko je uspeo da po starom receptu uredi gonak, da od stare rauš cigle ozida „dobaru“ u kojoj će, nada se, svojim gostima na tradicionalan način peći razne vrste mesa, a u toku je i izgradnja velike kapije, kao i dalje popločavanje dvorišta. Posla ima dosta, ali Ranko smatra da će cilj uz dosta odricanja ipak biti ostvaren.
– Paralelno sa ovim poslovima, predstoji mi i dalje uređenje štale, spremišta za hranu, senjaka. Moj cilj nije da ovde napravim prostor za goste – turiste, nego i da pokrenem sportsko rehabilitaciono jahanje, u čemu očekujem i pomoć Ministarstva rada i socijalne politike koje se već duže vreme bavi organizovanjem i ove vrste rehabilitacaije i terapije za osobe sa invaliditetom kojih u Sremu i Sremskoj Mitrovici ima na žalost sve više. Za tako nešto potrebni su posebno istrenirani konji i upravo u tom segmentu i očekujem podršku Ministarstva. Naravno, do toga ima još dosta da se radi, ali je to moj krajnji cilj.
Borba se rasplamsava
U Velikim Radincima Ranko je za sada jedini konjar. Dobrih konjara zato ima u Bešenovu i posebno u Stejanovcima, kao i u Šašincima i Laćarku u kojem je osnovan i konjički klub čiji je naš domaćin član.
– Ljudi se od malih nogu uče svojim ljubavima. Tako je sa ljubavlju prema oranicama, ali i sa ljubavlju prem konjima. Te dve ljubavi su kod nas uvek išle ruku pod ruku i mislim da je krajnje vreme da se ponovo uhvate i krenu zajedno u susret novim izazovima. Sremska sela su se uvek poznavala po dobrim konjima, širokim sokacima i gostoljubivošću paora. Siromaštvo i trka sa novcem i vremenom doveli su sremački seljački duh i tradiciju na marginu, a ja sam siguran da je upravo to ono što nas je najviše pogodilo pa je i obnova starih vrednosti nužna stvar u procesu sveukupnog oporavka naših sela, smatra Ranko Popović i dodaje: – Mislim da će doći vreme da se konji i sa njima paori istinski vratiti našim selima. Da li će to biti kroz fijakere, jahanje, da li kroz etno kuće u kojima će celo selo moći da prodaje svoju hranu, piće ili suvenire, manje je važno. Ono što je bitno, to je da se borba za ponovno istinsko razumevanje sela rasplamsala i da, kao i sve velike istorijske bitke, neće proći bez konja i konjara.
Povratak konja, kao povratak seljačkom duhu
