• nedelja, 16. jun 2024.
Novinar u mrtvačkoj kočiji
Reportaža
0 Komentara

Novinar u mrtvačkoj kočiji

20. decembar 2013. godine

Почетак Тодорове приче у „Србском Народном Вестнику“Почетак Тодорове приче у „Србском Народном Вестнику“Poslat od strane svojih novina obreh se u Irigu, malenom mestu na samom usponu ka Fruškoj gori koje, uprkos svom negdanjem i sadanjem značaju, ugledu i činjenici da ga niko ko ka Petrovaradinu krene sa juga ili odozgo ka Sremu se spusti obići ne može, broji tek nekoliko hiljada duša. Moj posao bio je da u kratkim crtama ispitam upravo tu neobičnost za koju je moj redaktor smatrao da ima nekakve veze sa teškom kugom koja je 57 godina ranije, tačnije tokom 1795. i 1796. godine kosila ovo mesto
 
Почетак Тодорове приче у „Србском Народном Вестнику“Da je svet u kojem živimo prepun raznih misterija i tajni koje ne da ne možemo dokučiti, nego neretko ni zamisliti, nije nikakva novost. Čak šta više, s obzirom na činjenicu da ljudski rod već nekoliko milenijuma obitava na jednim te istim prostorima na kojima, u skladu sa mnogobrojnim faktorima i uslovima stvara, unapređuje  i razara sopstvenu kulturu, bilo bi čudno da nije tako.
U želji da se istraže upravo ti elementi, rekao bih podsvesnog dela naše istorije koji nas ipak, na sebi svojstven način usmeravaju i samim tim ograničavaju u nekim namerama i poslovima, krenuo sam, a po nalogu urednika u istraživanje „Srema ispod Srema“, gladan onoga što je i danas ostalo negde na ivici između mita i istorije.
Tragajući za ljudima i dokumentima koji me do ovakve priče mogu dovesti i to pre svega u Irigu koji mi je, po opštoj raspodeli poslova dodeljen na raspolaganje, obratio sam se za pomoć Srpskoj čitaonici, smatrajući da mi ona kao najstarije čitalište u Srba kao i ljudi zaposleni u njoj, svakako svesni odgovornosti koju prema ovoj ustanovi imaju, mogu pomoći. Nisam pogrešio.
Zahvaljujući Branislavu Jovičiću knjižničaru i odličnom poznavaocu iriške prošlosti, kako one dokazane tako i one „druge“, uspeo sam da saznam dosta toga o iriškim podrumima i tajnim lagumima, o podrumu ispod Uspenske crkve u kojem su Turci pre više od tri veka vršili odmazdu nad Irižanima zbog junačkog otpora Monasterlijine milicije, o starom gradu na Gradini, o zakopanoj crkvi punoj zlata, kužnom groblju, i drugim divljim grobljima koje je kuga svuda oko Iriga sejala. Ipak moju pažnju posebno je privuklo nekoliko brojeva malog i slabo poznatog zemunskog lista „Srbski Narodni Vestnik“ koji je izlazio nešto više od dve i po godine, u periodu od 1851. do 1853.
Upravo u ovom listu, za koji se, kako mi je rečeno malo ko raspitivao i koji je dugo tavorio po registratorima, naišao sam na seriju zanimljivih i javnosti nepoznatih članaka koji su izlazili u periodu između 15. februara i 15. marta 1853. godine, čiji je potpisnik izvesni Todor Stevanović iz Zemuna, a koji su se bavili pitanjem „Iriške kuge“.
Ono što sam, listajući članke pod jedinstvenim nazivom „Irig ispod Iriga – kugom protiv smrti“ saznao u velikoj meri je promenilo moj stav ne samo prema kugi i „mitovima“ u Irigu i uopšte, nego i prema shvatanju sveta u celosti, a moje istraživanje koje je trebalo da „opusti čitaoca“ postalo je na neki način novo otkrovenje života.
Zainteresovan za dalju sudbinu lista, otišao sam u Zemunski arhiv i tu saznao da je „Srbski Narodni Vestnik“ ubrzo po objavljivanju ovih članaka, a po tužbi austrijskih policijskih i srpskih crkvenih vlasti u Zemunu ukinut. Sa listom je nestao i Todor Stevanović o kojem ništa više nisam uspeo da saznam. Arhivar čije ću ime radi sigurnosti izostaviti, a koji je insistirao da sačekam sa objavljivanjem ove priče za koju, „mnogi znaju ali ćute“, videvši da me ne može sprečiti da ostvarim svoju zamisao, obećao je i Todorovu fotografiju koju do dana u kojem sam počeo sa pisanjem još uvek nisam dobio.
Tekst koji sledi, a koji sam ja preimenovao u „Irig i ispod njega“ i kome sam davao naslove i prvi podnaslov, predstavlja doslovan prenos teksta misterioznog Todora, verujem po prvi put od kako je ugledao svetlost dana.

Početak
(15. februar 1853.)

Smrt ne mora nužno biti loša. Naravno, sve zavisi na kojoj ste strani bili pre nje. Zapravo, da nije bilo jedne prerane i krvave smrti, verovatno bi tekst koji čitate pisao neko drugi. Možda to vama ne bi ni bio toliki problem, verovatno bi redove koji vas čekaju neko umeo sročiti bolje nego ja, ali iskren da vam budem odmah na početku, ja bih bio taj koji bi uskraćen ostao za veliko iskustvo, još veći strah i iznad svega saznanje koje ću sa vama, poslom nateran na to, samo delimično podeliti.
Kao što rekoh, smrt ne mora nužno biti loša. Za to mi, pored ličnog, primer daju i oni koji se u njoj nisu baš najlagodnije snašli, a o kojima sam, pišući za zemunski „Srbski narodni Vestnik“, imao prilike da slušam negde u zimu prošle godine, to jest, precizan da budem, koncem 1852.
Te godine, da krenem od početka, poslat od strane svojih novina obreh se krajem novembra i početkom decembra u Irigu, malenom mestu na samom usponu ka Fruškoj gori koje, uprkos svom negdanjem i sadanjem značaju, ugledu i činjenici da ga niko ko ka Petrovaradinu krene sa juga ili odozgo ka Sremu se spusti obići ne može, broji tek nekoliko hiljada duša. Moj posao bio je da u kratkim crtama ispitam upravo tu neobičnost za koju je moj redaktor smatrao da ima nekakve veze sa teškom kugom koja je 57 godina ranije, tačnije tokom 1795. i 1796. godine kosila ovo mesto.
Znajući tek ponešto o tim teskobnim danima i osluškujući sumorne priče koje su Irižani, prestrašeni sumanutim postupcima neobuzdane smrti zajedno sa kostima onih kojima su groblja bila tesna pronosili ravnicom, krenuo sam izbegavajući sela i nepotrebne razgovore krajem novembra prošle godine starim kočijama koje je „Vestnik“ na dug dobio od „Zemunskog pogrebnog društva“ ka Irigu.
Tu zapravo počinje i ova priča…

U sremskoj pustari…

Krupne i vlažne pahulje od kojih je za samo nekoliko minuta, koliko mi je trebalo da se smestim u kočiju, moj crni kaput postao mokar i nesnosljivo težak, a šešir slepljen i odveć natopljen prljavom vodom, najavljivale su nezgodnu zimu koja će po svemu sudeći Srem i ovaj put ostaviti bez malih lako topljivih snežnih mrva koje se lepe za vrh nosa i koje deca rado dočekuju otvorenih usta.
– Zima u Sremu, prostranom i golom teža je od bilo koje zime u planinama, a zaurlavanje vetrova preko napuštenih oranica strašnije je nego čitavi čopori gladnih kurijaka, rekao mi je redaktor na polasku, znajući da sam na severnu stranu išao gotovo isključivo leti i to samo onda kada sam nekom nuždom morao da se dokopam Petrovaradina.
Bio je upravu. Stara kočija iz koje smo tek nedavno izbacili postolje za mrtvački sanduk, a ubacili dva skromna sedišta, teškom mukom je taljigala preko ravnice koja se u svom sivilu stapala sa olovnim nebom. Sneg, nošen urlajućim vetrom čiji se zlozlutni krik pojačavao pri prolasku kroz suvo granje obližnjih sremačkih šuma, provaljivao je kroz maleni, nezaštićeni prozor i u kočiju nanosio sneg. Bilo mi je strahovito hladno, čak toliko da su poplaveli prsti koji su štrčali kroz rukavice skraćene radi lakšeg pisanja počeli da se koče. Grčeći i sabijajući se u prokisli kaput, pitao sam se kako li je tek mom kočijašu i konjima koji su me kroz taj vetar usmeravali i vukli ka Irigu…
Željan odgovora, sećam se posle svega, izviro sam kroz rasklimani prozorčić ispod kojeg je još uvek stajao trag nevešto uklonjenog krsta. U tom trenutku, jak vetar i, činilo mi se, puna lopata snega koju je sa sobom doneo, zapljusnuli su mi lice i za tren oka prikovali me za naslon nevešto postavljenog sedišta u utrobi kabine. Obrisah oči, protresoh kaput i još jednom, ovaj put držeći se oberučke za rasklimano prozorče provirih napolje.
– Jovane! – povikah koliko sam mogao, ali mi se glas, kao i sam maločas što sam, sudari sa vetrom i vrati u lice. Uzeh ponovo vazduh, i još jednom, snažno koliko god sam mogao, dozvah svog kočijaša.
Ogrnut teškom pelerinom i oronulim cilindrom, Jovan, inače stamene građe, tromo se okrete i nasmeja.
– Dobro je moj Todo, aman, zar nije mogao ovaj put da sačeka?! Konjima je teško, preteško, a nismo ni na pola puta!
– Ima li ovde neki salaš skoriji, pa da i zastanemo malo?!
– Još oko sata pa smo tu!
– Kad stignemo, a ti Jovane zastani, da se ugrejeno i konji da se odmore!
Zadovoljan, Jovan se podjednako tromo okrete licem vetru, a ja obnevideo od beline i do kosti mokar od snega, vratih se na hladno čvornovato sedište.
– Zaista, zar je moralo baš sada? – pitao sam se i kudio svog redaktora, dok smo nastavili da taljigamo po snegu, tumbajući se i često sletajući sa uzanih kolskih puteva u kanale i stvrdnule kore blagorodnih oranica.

(Nastaviće se…)

S. Lapčević

(Tekst je proizvod fikcije autora, nastale na istinitim događajima, spisima o iriškoj kugi i legendama starog Iriga.)

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: