San i ja­va o ro­bo­tu pri­ja­te­lju

Prof. dr Ma­ja J. Ma­ta­rić

Pro­fe­sor­ka ro­bo­ti­ke, ne­u­ro­lo­gi­je i pe­di­ja­tri­je, osni­vač i di­rek­tor­ka Cen­tra za ro­bo­tič­ka is­tra­ži­va­nja i vi­ši za­me­nik de­ka­na Vi­ter­bi ško­le za in­že­njer­stvo Uni­ver­zi­te­ta Ju­žne Ka­li­for­ni­je u Los An­đe­le­su, dr Ma­ja J. Ma­ta­rić je na­še go­re list. Be­o­gra­đan­ka, Srp­ki­nja, iz­u­zet­nog obra­zo­va­nja i zna­nja, sa 16 go­di­na je oti­šla u Ame­ri­ku, ka­ko jed­nom pri­li­kom re­če, iz “da­le­ke i ma­le ze­mlje”, ali čvr­stih ko­re­na, u že­lji da usa­vr­ši na­uč­na in­te­re­so­va­nja i do­pri­ne­se op­štem raz­vo­ju i do­bro­bi­ti čo­ve­čan­stva. Ta­mo je do­se­gla sa­me vr­ho­ve zna­nja, za­slu­ži­la vi­so­ka dr­žav­na pri­zna­nja, uda­la se i ro­di­la tro­je de­ce.
Va­lja i ovo zna­ti: Ma­ja je kćer­ka Mir­ja­ne N. Ra­do­va­nov Ma­ta­rić, po­zna­te spi­sa­te­lji­ce, pre­vo­di­o­ca i pro­fe­so­ra, dok­to­ra lin­gvi­sti­ke i kom­pa­ra­tiv­ne knji­žev­no­sti sa Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta, ko­ja od 1982. ži­vi i ra­di u Ka­li­for­ni­ji, SAD. Nji­ho­vi ko­re­ni su, za­i­sta, sna­žni i ve­o­ma raz­gra­na­ti, a za­hva­ta­ju i ove na­še srem­ske, mi­tro­vač­ke i la­ća­rač­ke pro­sto­re. Mir­ja­na upra­vo za­vr­ša­va knji­gu se­ća­nja Mi­trov­ča­ni, u ko­joj ra­sve­tlja­va svo­je rod­bin­ske ve­ze sa ov­da­šnjim po­ro­di­ca­ma Si­so­je­vić, Klič­ko­vić, Si­mu­no­vić, Mi­lo­van­čev, Ra­do­va­nov… Nje­na maj­ka, a Ma­ji­na ba­ka, Mi­li­ca Si­so­je­vić je iz Mi­tro­vi­ce, ov­de su ži­ve­li Mir­ja­ni­ni uja­ci, Pa­ja i Mi­ta, pa tet­ka Ivan­ka i te­ča Ra­da Si­mu­no­vić, iz Še­ćer so­ka­ka, ču­ve­ni Sa­va Klič­ko­vić, njen “pa­met­ni uja Bra­ta”… Otac Ni­ko­la Ra­do­va­nov, iz Sta­rog Fu­to­ga, imao je ugle­dan po­ro­dič­ni vi­no­grad u srem­skom Dum­bo­vu, kraj Be­o­či­na.
Tek da se zna oda­kle po­ti­če Ma­ja J. Ma­ta­rić, o ko­joj su iz da­le­ke Ame­ri­ke ne­dav­no sti­gle le­pe, iz­u­zet­no zna­čaj­ne ve­sti.
Jed­na od njih, s po­čet­ka go­di­ne, gla­si: “Pred­sed­nik SAD Ba­rak Oba­ma na­gra­dio je u Be­loj ku­ći, 27. ja­nu­a­ra, je­da­ne­set is­tak­nu­tih uni­ver­zi­tet­skih na­uč­ni­ka iz svih dr­ža­va SAD za iz­u­ze­tan do­pri­nos sa­vre­me­noj na­u­ci i po­seb­no za uspe­šno obra­zo­va­nje mla­dih ka­dro­va. Me­đu na­gra­đe­ni­ma je i jed­na Srp­ki­nja, Be­o­gra­đan­ka, prof. dr Ma­ja J. Ma­ta­rić…”
Na­ša na­uč­ni­ca je od­li­ko­va­na, pre sve­ga, za is­tra­ži­vač­ki, obra­zov­ni i men­tor­ski rad u na­u­ci, ma­te­ma­ti­ci i in­že­njer­stvu (ro­bo­ti­ci). Reč je o do­stig­nu­ći­ma u teh­no­lo­gi­ji “ko­ja uklju­ču­je od­nos ži­ve oso­be i ro­bo­ta”, u ci­lju što te­melj­ni­jeg i br­žeg opo­rav­ka te­ško bo­le­snih lju­di. Ro­bo­ti ko­je Ma­ja J. Ma­ta­rić kre­i­ra, po­seb­no je na­gla­še­no, ne mo­gu se ko­ri­sti­ti u rat­ne svr­he, već su pre­vas­hod­no na­me­nje­ni li­ci­ma s ošte­će­nji­ma mo­zga (od auti­stič­ne de­ce do Al­chaj­me­ro­ve bo­le­sti). A u taj rad, po­sve­ćen uspo­me­ni na Ma­ji­nog oca Jo­si­pa, ra­no pre­mi­nu­log od ra­ka mo­zga, bi­la je uklju­če­na i nje­na maj­ka Mir­ja­na.

Sa Ba­ra­kom Oba­mom u Be­loj ku­ći

– Cilj mi je da raz­vi­jem i stvo­rim in­te­li­gent­ne (bez­o­pa­sne, bez­bed­ne, pri­stu­pač­ne po ce­ni) ro­bo­te, ko­ji mo­gu da po­mog­nu oni­ma ko­ji­ma je to neo­p­hod­no. Mo­ja is­tra­ži­vač­ka gru­pa je stvo­ri­la ro­bo­te ko­ji po­ma­žu lju­di­ma po­sle sr­ča­nog uda­ra, ka­ko bi bi­li vi­še mo­ti­vi­sa­ni za re­ha­bi­li­ta­ci­o­ne ve­žbe, Al­chaj­me­ro­vim bo­le­sni­ci­ma da ko­ri­ste kog­ni­tiv­ne igre, kao i de­ci sa auti­zmom da se na­u­če dru­štve­nom po­na­ša­nju i igra­nju sa dru­gom de­com. Rad je u is­tra­ži­vač­koj fa­zi, ali čvr­sto ve­ru­jem da će­mo u na­red­nih de­se­tak go­di­na ima­ti ta­kav pro­iz­vod. Ro­bo­ti ne bi tre­ba­lo da ko­šta­ju vi­še od jed­nog lap­to­pa, mo­ra­ju bi­ti jed­no­stav­ni za upo­tre­bu, po­u­zda­ni, bez­bed­ni i efi­ka­sni. Jer, mno­gi­ma je po­treb­na vi­še­sat­na, sva­ko­dnev­na pa­žnja do kra­ja ži­vo­ta, ni­ko ne do­bi­ja do­volj­no ne­ge, a ro­bo­ti mo­gu da pre­mo­ste taj jaz – is­ti­če dr Ma­ja J. Ma­ta­rić.
Do­da­će da joj je maj­ka Mir­ja­na bi­la naj­va­žni­ji uzor i pod­strek u ra­du. A maj­ka, opet, ka­že da je Ma­ja is­pu­ni­la i sve nje­ne mla­da­lač­ke sno­ve, da je “uspe­šni­ja ne­go što sam ika­da po­mi­sli­la da bih mo­gla da do­ži­vim. Ono što ona ra­di je do­bro za de­cu i lju­de ko­ji su naj­če­šće za­po­sta­vlje­ni, te­ški i po­ro­di­ci i dru­štvu. Ni­ko ne­ma ni vre­me­na ni nov­ca da im stvar­no po­mog­ne pre­ma nji­ho­vim po­tre­ba­ma.” To bi tre­ba­lo da na­dok­na­de Ma­ji­ni ro­bo­ti, što “zvu­či kao san, ali je iz­vo­dlji­vo i ko­ri­sno”.

D. Po­zna­no­vić