Za­što nam tre­ba sred­nji ni­vo vla­sti – re­gi­je

Fruska gora Letenka

Dr­ža­va je za ova­ko ne­što pre­ši­ro­ka, a op­šti­ne pre­u­ske. Re­gi­je, što bi Srem­ci re­kli, ta­man. Za ne­ke pak dru­ge funk­ci­je i Po­kra­ji­na je pre­ši­ro­ka, kao na pri­mer za pro­iz­vo­de do­ma­će ra­di­no­sti iz Sre­ma, Bač­ke ili Ba­na­ta.
Sr­bi­ja ne­ma jed­nu ja­ku po­ti­snu cev, kao što ima Hr­vat­ska (tu­ri­zam) ili, re­ci­mo, Ru­si­ja (naf­tu i gas). Mi se mo­ra­mo okre­nu­ti ce­vi­ma ma­njeg pre­se­ka, ko­je će on­da ima­ti do­volj­no pri­ti­ska da do­ba­ce da­le­ko. Po­sta­jem još ube­đe­ni­ji da Sr­bi­ja mo­ra ovu vr­stu ce­vi ši­ro­ko ras­po­re­đi­va­ti kod se­be, uba­da­ti ih u de­cen­tra­li­za­ci­ju i re­gi­o­na­li­za­ci­ju ze­mlje. Ot­kri­va­ti po­ti­snu ener­gi­ju; svo­jim bu­šo­ti­na­ma (či­taj re­gi­o­na­li­za­ci­jom i de­cen­tra­li­za­ci­jom) iz­vla­či­ti ne­is­ko­ri­šće­nu ener­gi­ju Sr­bi­je. Sla­vi­ne di­rekt­no na­sla­nja­ti na naj­vred­ni­ji re­surs Sr­bi­je, na in­ven­tiv­nost i pred­u­zi­mlji­vost. Gra­di­ti si­stem ko­ji će ide­je u naj­ši­rem smi­slu pro­pu­šta­ti. Ob­na­vlja­ti ener­gi­ju odo­le, iz lo­ka­la. Mo­ra­mo bi­ti u osno­vi dru­ga­či­ji od Hr­vat­ske i Ru­si­je, jer su nam i ba­zne struk­tu­re bit­no raz­li­či­te. Pre­ži­ve­će­mo uz br­zi­nu obr­ta­ja, ka­da ne­ma­mo do­volj­no ve­li­ku ma­su ili jed­nu cev. Ot­kri­va­nju po­ti­sne ener­gi­je, pro­pu­šta­nju ide­ja, br­zi­ni obr­ta i in­ven­tiv­no­sti gra­đa­na Sr­bi­je po­sve­tio sam naj­ve­će po­gla­vlje u svo­joj knji­zi „Auto­bi­o­gra­fi­ja isto­ri­je”: re­gi­o­na­li­za­cja Sr­bi­je i Ustav iz 2006. Na­ša po­ti­sna cev = vi­še ma­njih po­ti­snih ce­vi. Dok to ne shva­ti­mo, i mi će­mo ume­sto pro­du­že­nja kra­će no­ge (pri­ho­da) mo­ra­ti se­ći du­žu (ras­ho­de) i to vi­so­ko iz­nad ko­le­na. A on­da ve­či­te sva­đe i me­đu­sob­na op­tu­ži­va­nja. Sr­bi­ja iz­nu­tra ra­đa či­re­ve ko­ji joj sme­ta­ju, ote­ža­va­ju, de­sta­bi­li­zu­ju je. Na­ža­lost, ovu vr­stu iz­vo­ri­šta du­go­roč­ne ne­sta­bil­no­sti ne­sve­sno smo sme­sti­li u sam epi­cen­tar, u Ustav iz 2006. go­di­ne, ko­ji je od­se­cao kri­la ini­ci­ja­ti­va­ma, ide­ja­ma; cen­tar sve mo­ra da „sa­žva­će”, a uz to i svi nov­ci na jed­no me­sto, na go­mi­lu. Ras­klo­pi­li ma­nje ce­vi, a osta­vi­li sa­mo jed­nu ko­ja ne­ma do­volj­no po­ti­sne ener­gi­je, ni po po­zi­ci­ji (Hr­vat­ska), ni po sna­zi (Ru­si­ja). In­ven­tiv­nost ubi­ja­li u star­tu i stva­ra­li pa­siv­ni či­nov­nič­ki men­ta­li­tet iš­če­ki­va­nja po­mo­ći iz Cen­tra. Ve­nu­la je Sr­bi­ja sa sve ve­ćim ras­ce­pom iz­me­đu pri­ho­da i tro­še­nja. Kroz uski pro­stor ote­ža­li sop­stve­no ko­ra­ča­nje. U ime dr­žav­nog je­din­stva uru­ša­va­li bo­ni­tet i kva­li­tet si­ste­ma, ras­ta­ka­li ga iz­nu­tra. To vla­da­ju­ća gar­ni­tu­ra ko­ja je pri­pre­ma­la kon­cept Usta­va iz 2006. ni­je raz­u­me­la, a vla­da­la, tro­ši­la i ras­po­re­đi­va­la oče­vi­nu i pro­še­vi­nu. U to­me se kri­je naš ključ­ni struk­tu­ral­ni pro­blem u pri­vre­di i dru­štvu. Zbog to­ga smo na­pra­vi­li ne­sklad iz­me­đu pri­rod­nih po­ten­ci­ja­la, u ko­je spa­da i in­ven­tiv­nost sta­nov­ni­štva na ši­ro­kim pro­sto­ri­ma, i dru­štve­nog si­ste­ma ko­ji je osta­vio sa­mo je­dan otvor za pro­laz, onaj u Be­o­gra­du. Ide­je ve­nu­le, cir­ku­la­ci­ja se uspo­ra­va­la, de­fi­ci­ti ra­sli i kraj­nja po­sle­di­ca to­ga bi­li su kon­stant­ni zah­te­vi za po­moć MMF-a. Od­se­ca­li smo gra­nu na ko­joj se­di­mo. Bio je to stra­te­ški pro­ma­šaj po­li­ti­ke u vre­me do­no­še­nja Usta­va 2006. go­di­ne. Na­ža­lost, ni oni po­sle ni­su raz­u­me­li su­šti­nu pro­ble­ma, te se ba­vi­li sa­mo po­sle­di­ca­ma, sa­ni­ra­nju te­ških so­ci­jal­nih tra­u­ma u dru­štvu i pre­go­vo­ri­ma sa MMF-om, tro­ši­li vre­me, a uzro­ke ni­su ot­kla­nja­li. Pri­vre­me­no za­le­či­li ra­ne, ali ne i iz­le­či­li. Na­ža­lost, ima i onih ko­ji i da­lje ra­če­ša­va­ju ra­ne.

Si­ni­ša Ko­ri­ca

Je­dan En­glez ob­ja­vio je sre­di­nom 2010. go­di­ne knji­gu u ko­joj pra­vi pa­ra­le­lu iz­me­đu sve­ta pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka sa vi­so­kim sto­pa­ma ra­sta pri­vre­de on­da­šnjeg SSSR (Ru­si­je) upo­re­di­ve sa da­nas vi­so­kim sto­pa­ma ra­sta sa­vre­me­ne Ki­ne. Tra­ži slič­no­sti i raz­li­ke. U tom tra­ga­nju do­šao je do oce­ne da je plan­ska, cen­tra­li­zo­va­na pri­vre­da za­sno­va­na na dr­žav­noj svo­ji­ni on­da­šnjeg SSSR-a ima­la uspe­ha u po­di­za­nju te­ških te­re­ta, u iz­grad­nji če­li­ča­na, elek­tra­na, te­ške in­du­stri­je. Ova nje­go­va te­za po­tvr­đu­je ma­lo pre iz­re­če­nu oce­nu da cen­tra­li­za­ci­ja uz po­moć kon­cen­tra­ci­je sna­ga i re­sur­sa ima uspe­ha kod po­di­za­nja slo­že­nih i te­ških te­ma (te­re­ta). Ana­li­za ovog En­gle­za je oti­šla i ko­rak da­lje, pa je go­vo­ri­la o či­ta­vom ni­zu po­re­me­ća­ja u broj­nim de­mo­krat­skim re­sur­si­ma, po­čev od rob­nih (ši­ro­ka po­tro­šnja), do de­mo­krattskih i po­li­tič­kih slo­bo­da, ali to vi­še ni­je te­ma mo­je knji­ge. Za­klju­čak bi mo­gao bi­ti sle­de­ći: pre­ja­ka de­cen­tra­li­za­ci­ja one­mo­gu­ća­va di­za­nje te­ških te­re­ta (či­taj: na­ci­o­nal­nih pro­je­ka­ta), ali i pre­ja­ka cen­tra­li­za­ci­ja ne­u­tra­li­še i blo­ki­ra mo­ti­ve, od­u­zi­ma pa­met raz­vo­ju. Ka­ko na­ći sre­di­nu, ključ­no je pi­ta­nje za vre­me sa­da­šnje. Pra­vi i cen­tral­ni pro­blem Sr­bi­je je to što ne zna­mo, ili ni­smo u sta­nju da u ovim pro­ce­si­ma pre­po­zna­mo te­ške te­re­te (či­taj dr­ža­vo­tvor­ne funk­ci­je). Ume­sto to­ga, ne­ki pro­gla­si­še da je sve dr­ža­vo­tvor­no, a se­be dr­ža­vo­tvor­nim stran­ka­ma. Za­me­ni­li te­ze i po toj lo­gi­ci uve­li i ne­ka re­še­nja, čak, i u Ustav. Ot­ka­či­li saj­lu za gas, tu­ri­ra­ju ma­ši­nu i iz­vi­ku­ju mit­sko-na­ci­o­nal­ne pa­ro­le; od­u­zev­ši pa­met lo­ka­li­ma i re­gi­ja­ma i skre­sav­ši iz­vo­re ob­na­vlja­nja ener­gi­je, blo­ki­ra­li raz­voj. Pro­iz­vo­di­li de­fi­ci­te ili ži­ve­li od pro­da­je oče­vi­ne i pro­še­vi­ne.
Me­ri Kol­der i Ivan Vej­vo­da pri­re­di­li su knji­gu „Pro­šlost na Is­to­ku – bu­duć­nost na Za­pa­du.” Ana­li­zi­ra­ju­ći is­ku­stva tran­zi­ci­je i pr­vih, još uvek ne­si­gur­nih de­mo­krat­skih is­ko­ra­ka u ze­mlja­ma biv­šeg Is­to­ka, uklju­ču­ju­ći i Ju­go­sla­vi­ju, oni kon­sta­tu­ju i na­vo­de broj­ne pre­pre­ke i ogra­ni­če­nja u tom no­vom de­mo­krat­skom ko­ra­ča­nju. „Iz­ve­sne po­zi­tiv­ne ten­den­ci­je, me­đu­tim, či­ne sve­tli­jim ovaj pri­lič­no su­mo­ran opis de­mo­kra­ti­za­ci­je u ze­mlja­ma cen­tral­ne i is­toč­ne Evro­pe. Jed­na od njih je i eks­plo­zi­ja ener­gi­je, na lo­kal­nom ni­vou. To na­la­zi svoj iz­raz u na­glom ra­stu ka­ko do­bro­volj­nih or­ga­ni­za­ci­ja – NVO, ci­vil­ne gru­pe i slič­no – ta­ko i pred­u­ze­ća ma­le i sred­nje ve­li­či­ne, kat­kad u part­ner­stvu s lo­kal­nim i re­gi­o­nal­nim ni­vo­i­ma vla­sti, če­sto i u ve­zi s me­đu­na­rod­nom mre­žom slič­nih or­ga­ni­za­ci­ja. Ovim se otva­ra nov tip de­mo­kra­ti­je – de­mo­kra­ti­je ko­ja se for­mi­ra od­o­zdo, pod uslo­vom da se pre­vla­da­ju po­li­tič­ke i fi­nan­sij­ske blo­ka­de lo­kal­ne i re­gi­o­nal­ne auto­no­mi­je.” Ja, re­ci­mo, sma­tram da je ce­la pri­ča o Sta­tu­tu Voj­vo­di­ne sa­mo da­lji, do­du­še ne­što raz­bla­že­ni, nor­ma­tiv­ni iz­raz blo­ka­de re­gi­o­nal­ne auto­no­mi­je. I sa­da do­la­zi za­ključ­na re­če­ni­ca na te­mu na­pred na­ve­de­na dva auto­ra: „De­mo­kra­ti­ja ko­ja se for­mi­ra od­o­zdo, od lo­ka­la i re­gi­ja, mo­ra bi­ti u osno­vi po­li­tič­ke i eko­nom­ske stra­te­gi­je. Ide­ja bi se mo­gla sa­sto­ja­ti u to­me da se ogra­ni­če­nja lo­kal­ne i re­gi­o­nal­ne auto­no­mi­je pre­vla­da­va­ju po­sred­stvom me­đu­na­rod­nih pri­ti­sa­ka i po­dr­ške.”
Na­ve­de­ni auto­ri iz­vu­kli su na sve­tlo da­na čist sup­strat, kon­cen­trat eks­plo­zi­je ener­gi­je lo­ka­la, na­vo­de­ći isto­vre­me­no da da­ljoj eks­pan­zi­ji te ener­gi­je sme­ta­ju pre­u­ska pro­pu­sna plu­ća dru­štva ko­ja blo­ki­ra­ju lo­kal­nu i re­gi­o­nal­nu auto­no­mi­ju. Išli su i ko­rak da­lje pa su re­kli da će de­blo­ka­du, ako ne bu­de­mo sa­mi zna­li, ski­da­ti me­đu­na­rod­ni pri­ti­sak i po­dr­ška me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce. Mno­go je slič­no­sti s te­za­ma iz ove knji­ge, a ve­ro­vat­no i isti­ni­tog. Šta će bi­ti su­tra ka­da svet ka­že: ne­ma vi­še kre­di­ta, ni­ti po­mo­ći, mo­ra­te se osla­nja­ti na svo­ju šted­nju i vla­sti­te mo­guć­no­sti. Iz­laz je mo­žda čak je­di­ni u ovoj ener­gi­ji ko­ja klju­ča do­le, u lo­ka­lu. To tre­ba u svo­jim stra­te­škim pla­no­vi­ma da ka­že­mo i is­cr­ta­mo še­mu za pro­pu­šta­nje tih ener­gi­ja, za dru­ga­či­ju or­ga­ni­za­ci­ju dru­štva, za iz­me­ne Usta­va. Za de­blo­ka­du re­gi­o­nal­nih i lo­kal­nih si­la ili or­ga­na vla­sti.
Jed­nom reč­ju, re­gi­je i lo­ka­le vi­dim kao mo­der­ne upi­ja­če i pod­stre­ka­če ide­ja i ini­ci­ja­ti­va.

(Od­lo­mak iz isto­i­me­ne knji­ge, esej: “No­be­lo­vac, Fru­ška go­ra i Ga­ja iz Ste­ja­no­va­ca)