Ratni dnevnik mitrovačkog hirurga dr Dimitrija Stojšića, govori o životu sanitetske čete 453. Mehanizovane brigade JNA u Negoslavcima, tokom bitke za Vukovar
Četvrtak, 26. septembar 1991. godine
Još juče sam se našao sa Vojom, Desinim mužem, jer mu je jedan meštanin preneo poruku da sam stigao. Čvrsto smo se zagrlili. Snažan, crn, crni brkovi, srednji rast. Izmenjasmo nekoliko rečenica o Desi i deci, i ovoj situaciji. Odneo je kod njegovih na pranje moju belu lekarsku uniformu. Saznadoh od njega da smo prenoćili u kući Alekse Paunovića, advokata u Beču. Njegovi su u Kraljevini Jugoslaviji bili veoma bogati zemljoposednici, a vredni i sposobni i posle Drugog svetskog rata. Rekoh Voji da sam spavao kao top, prvi put od dolaska u vojnu.
Za doručak lagana pašteta, sir i čaj. Oko 9:30 časova stiže nam prvi ranjenik. Prostrel spoljašnje lože desne potkolenice i tangencijalna povreda dorzuma stopala. Samoranjavanje. Stiče se utisak da je slučajno, a to tvrdi i ranjenik i drug koji ga je dopratio.
Nesrećni Ćuk nije dočekao ovo jutro. A poginuo je glupo. Nije tačna prva verzija da je otškrinuo prozor, a snajper ga našao. Pet dana ležali su na istom mestu na prvoj borbenoj liniji. Toliko su hrabri, drski, neoprezni i ludi da su tu i fudbal igrali prkoseći neprijatelju. Ćuk je otišao po loptu koja je šutnuta podalje. Njegova glava bila je lopta za snajperistu.
U toku dana sređivali smo prijemno-trijažnu salu i sobu ležećih ranjenika. Pred podne Đorđe Škrbić, dr Kendrišić i ja udarismo lagani preferans. Đorđe celu noć nije spavao. Bio je sa našom vojnom policijom na Petrovoj gori. To je deo Vukovara koji pored kasarne i „Vuteksa”, fabrike čuvenih ćebadi, od prvog dana drže naši. U neprijateljskim rukama su još centar grada, Mitnica i Lužac. Jedina „arterija”, jedina neprijateljska linija snabdevanja je jedna uvala između rečice Vuke i sela Bogdanovci koje je u njihovim rukama.
Sa terase, preferansa i divnog sunčanog dana otera nas bacač koji jednom dalje, a zatim bliže naših leđa ljuljnu u Negoslavce.
Za ručak krompir paprikaš i kiseli krastavci. Nastavljamo kartanje u hodniku. Stiže i transport kojim prebacismo našeg ranjenika i jednog sa uganućem u garnizonu ambulantu u Sremskoj Mitrovici, a jednog dedicu sa površinskim prostrelom kože vrata u njegovo selo Šidske Banovce.
Oko 16 časova stiže naređenje od pp. Jokića, komandanta brigade, da dva lekara i med. tehničar odu u kasarnu u Vukovar. Održali smo sastanak svih lekara sanitetske čete. Đoka Teodorović je u prošloj mobilizaciji bio tamo 14 dana i kaže da u improvizovanoj ambulanti nema ništa. Zauzeli smo stav da na 5 kilometara od Negoslavaca nije potreban lekar jer se tamo može staviti samo prvi zavoj i ništa više. Ne vidimo svrsishodnost takvog naređenja. Rekao sam da ako mi ne vidimo nešto što komandant vidi, spreman sam da ja idem ako se ovoj sanitetskoj četi obezbedi hirurg. Đoka Teodorović me je u četiri oka s pravom kritikovao: „Svaka vama čast, ali bolje da u ovom budemo jedinstveni”. Dr Kendrišić je naš stav preneo komandi. Ostalo je da se sutra vidi kako će se ovo rešiti.
Za večeru dijetalni mesni narezak. Oko 20:30 časova odosmo u kuću u kojoj smo proveli prethodnu noć. Zaspao sam odmah. Nije prošlo ni dva sata kada se začulo ponovljeno lupanje na vrata. Proleti mi prva luda misao kroz glavu da su stigle ustaše.
Goran, moj tehničar sa traumatologije, tih, nenametljiv, kod nekih čest predmet viceva i zadirkivanja, veoma savestan i vredan kao crv, koji mi je i ovde glavni pomoćnik oko gipsanja i svakog rada kod ležećih ranjenika, došao je po nas pošto su pristigli ranjenici od minobacača kojim tuku Negoslavce.
Peđa i ja krenusmo sa njim po mrklom mraku. Nismo odmakli ni 50 metara kad čusmo iza i iznad nas fijuk. Goran i Peđa baciše se pod obližnje drveće, a ja kao u najboljim golmanskim danima prućim se pored obližnjeg bedema i pritom glavom opalim o gvozdenu kapiju. Odmah zatim šopi granata, verovatno bacač od 120 mm, snažno, ali srećom daleko od nas.
U previjalištu zatekosmo jednog starijeg čoveka uz Vukovara sa ranom u desnom slepoočnom predelu bez povrede kosti, ženu i čoveka sa plitkim povredama kože. Taman „moja instrumentarka“ Peđa (moraću joj u krevetu tepati Pelagija) i ja završismo obradu rane na glavi, stiže nam Vukola Jelić rezervista iz Čačka sa otvorenim prelomom leve žbice, ranom na levoj nadlaktici, gluteusu i natkolenici. Obradismo i njega.
Nismo hteli da se vraćamo u kuću gde smo počeli noć. Polegasmo u prazne bolesničke krevete. Bacači su još tukli. Zaspasmo…
Priredio: N. Milošević
