Nov­ci u ru­ka­ma ne­struč­nih lju­di

Be­o­čin­ska fa­bri­ka ce­men­ta - jed­na od ma­lo­broj­nih uspe­šnih pri­va­ti­za­ci­ja

Ba­uk tran­zi­ci­je kru­ži srp­skom knji­žev­no­šću, pa je ta­ko svo­ju te­mu na­met­nuo i ovom ese­ju. Pri­ča je ovo na­ša, iz do­ba tran­zi­ci­je. Vre­me sa­da­šnje. No­si­lac te­me je pro­iz­vod i to iz bran­še elek­tro­pri­vre­de. Ime­na ni­su bit­na. Va­žna je po­ja­va kao dru­štve­ni od­nos. Fir­mu, pro­iz­vo­đa­ča elek­tro­e­ner­get­ske opre­me, ku­pu­je naš čo­vek, i to ne iz ino­stran­stva već iz Sr­bi­je. Čo­vek je to ko­ji ima no­va­ca, ali se ni­ka­da u svom ži­vo­tu ni­je ba­vio ovom vr­stom pro­iz­vod­nje. Pro­ce­nio je da je pred­u­ze­će ko­je ku­pu­je je­di­ni pro­iz­vo­đač ova­kve opre­me u ši­rem re­gi­o­nu, pa je u to­me vi­deo šan­su za bi­znis i po­sao. Me­nadž­men­tu pred­u­ze­ća obe­ća­va da će ko­ri­sti­ti svo­je ve­ze u Sr­bi­ji ko­je ima i ko­je do­se­žu čak do sa­mog vr­ha, te da će i uz po­moć ve­za i ve­zi­ca pla­si­ra­ti pro­iz­ve­de­nu opre­mu. Po­sta­vio je i svog „ko­me­sa­ra“ nad me­nadž­men­tom.  Na­ža­lost ni ko­me­sar se ni­je ba­vio ovom vr­stom pro­iz­vod­nje.
Šta se de­si­lo? Ne pro­la­ze na ten­de­ri­ma ne­što zbog ce­na ne­što zbog ne­kom­ple­ti­ra­nja po­nu­da, a naj­vi­še zbog ne­bla­go­vre­me­no­sti. Za­ta­ji­li na mar­ke­tin­škim i struč­nim funk­ci­ja­ma. Ko­la po­či­nju da se kre­ću niz­br­do. Za­ro­blje­ni me­nadž­ment na­pu­šta­ju naj­kre­a­tiv­ni­ji. Ne­ga­tiv­na spi­ra­la pro­pa­da­nja se ubr­za­va. Vre­me je po­ka­za­lo da ve­ze i ve­zi­ce ne pa­le. Me­đu­tim, pra­va tra­gič­nost ove si­tu­a­ci­je je u to­me što su pre­ko „spo­sob­nih“ vla­sni­ka i ko­me­sa­ra me­nadž­men­tu od­se­če­ni ka­na­li za ini­ci­ja­ti­ve. Me­nadž­ment str­pan u či­nov­nič­ke la­dli­ce sop­stve­ne pro­iz­vod­nje i tu ta­vo­ri, tru­ne. Ume­sto što su se osla­nja­li na obe­ća­nja o ve­za­ma i gu­bi­li vre­me, iz­laz su mo­žda mo­gli tra­ži­ti u no­vim stra­te­škim part­ne­ri­ma. Ka­ko ove ide­je o stra­te­škom part­ner­stvu raz­vi­ja­ti? – ka­da to ga­zda u su­šti­ni ne raz­u­me, a i ne pu­šta ih u svet. I sa­da do­la­zi­mo do vru­će te­me ovih da­na i do na­či­na na ko­ja su ku­po­va­na biv­ša dru­štve­na pred­u­ze­ća. Po­sle­di­ce vi­dlji­ve; nov­ci u ru­ka­ma ne­struč­nih lju­di ko­ji su za­u­sta­vlja­li ide­je, ini­ci­ja­ti­ve, pro­iz­vod­nju, i do­ve­li do ot­pu­šta­nja rad­ni­ka. Kri­za po­ja­ča­va­na iz­nu­tra i to zbog na­ših spe­ci­fič­nih raz­lo­ga – na­či­na i mo­de­la pri­va­ti­za­ci­je.
Sva­kim da­nom se ga­si ne­ka do­ma­ća pro­iz­vod­nja. U tran­sfor­ma­ci­ji svo­ji­ne re­la­tiv­no do­bro pro­šli sa­mo ve­li­ki ko­ji su na­šli stra­te­škog part­ne­ra iz ino­stran­stva („Sin­te­lon“, „He­mo­farm“, Be­o­čin­ska fa­bri­ka ce­men­ta, Že­le­za­ra Sme­de­re­vo)  Stra­da­li ma­li i sred­nji ko­je su ku­po­va­li do­ma­ći nov­ča­ni lju­di, ka­ko Sker­lić na­zi­va sku­plja­če pr­vo­bit­ne aku­mu­la­ci­je ka­pi­ta­la u Sr­bi­ji s po­ček­ta XX ve­ka. Mo­de­li tran­zi­ci­je na­ne­li ozbilj­ne ožilj­ke vre­me­nu sa­da­šnjem. Me­đu­tim, tu se vi­še po­pra­vi­ti ne mo­že. Šta je tu je. Od ka­zni i ka­žnja­va­nja ne­ma mno­go vaj­de i ko­ri­sti. Ima sa­mo po­u­ka ili ka­ja­nja što smo sle­po (po)ve­ro­va­li ne­kim no­vi­ma elo­kvent­nim kre­a­to­ri­ma mo­de­la, a oni po­pu­šta­li pred no­si­o­ci­ma pr­vo­bit­nih aku­mu­la­ci­ja ka­pi­ta­la. U za­te­če­nom sta­nju mo­ra­mo pra­vi­ti re­al­ne is­ko­ra­ke po­čev od to­ga da na­zo­ve­mo pra­vim ime­nom si­stem­ske gre­ške u tran­zi­ci­ji, za­tim da se pro­gla­si do­ma­ćom pro­iz­vod­njom sva ona pro­iz­vod­nja ko­ja za­po­šlja­va do­ma­će rad­ni­ke bez ob­zi­ra na vla­sni­štvo i ta­ko sve do po­re­skog si­ste­ma ko­ji će oštro opo­re­zi­va­ti one ko­ji su ku­pi­li, a ne pro­iz­vo­de. Opo­re­zi­va­ti pro­iz­vod­ne ne­kret­ni­ne do te me­re da je­di­no pro­iz­vod­nja mo­že fi­nan­sij­ski iz­dr­ža­ti ne­kret­ni­nu i po­re­ze. Vra­ti­ti pro­iz­vod­nju u ha­le. Tran­zi­ci­ja i vla­sni­ci pr­vo­bit­nih aku­mu­la­ci­ja je is­te­ra­li, a na kre­a­to­ri­ma no­ve eko­nom­ske po­li­ti­ke je ni­ma­lo lak za­da­tak da je vra­te.
Na­ve­de­na ne­struč­nost no­si­la­ca pr­vo­bit­ne aku­mu­la­ci­je ka­pi­ta­la u upra­vlja­nju pred­u­ze­ćem kao da se pre­li­la i  na dru­štvo u ce­li­ni. Sa­mo se ulo­ge za­me­ni­le, sa­da to vi­še ni­su nov­ča­ni lju­di već par­ti­je. Oni to isto ra­de. Ne­struč­no upra­vlja­ju dru­štvom.  In­sta­li­ra­ju oda­ne i se­bi po­slu­šne,  a ne struč­ne. Po­sle­di­ce: za­sto­ji u re­for­ma­ma i stan­dar­di­ma. Na­ro­či­to je to bi­lo ka­rak­te­ri­stič­no za pe­ri­od od 2000. do 2008. go­di­ne.  Iako je te­ma Ko­so­va re­a­lan pro­blem tog i ovog vre­me­na, ipak, to ne oprav­da­va da se zbog Ko­so­va ka­sni­lo na svim fron­to­vi­ma u pr­vim go­di­na­ma po­sle 5. ok­to­bra 2000.  Pra­vi po­ka­za­telj ne­u­spe­ha su de­fi­ci­ti ko­ji ni­su su­ža­va­ni  već, na­pro­tiv,  iz go­di­ne u go­di­nu ši­re­ni i to do sa­me ivi­ce po­no­ra. Ko­me­sa­ri u pro­iz­vod­nji i par­ti­ja­ma od­ra­di­li isto; jed­ni za­tva­ra­li po­go­ne, a dru­gi uspo­ra­va­li re­for­me. Pro­iz­vod­nja ras­tu­re­na, re­for­me ka­sni­le. Ppre­ži­vlja­va­lo se sa­mo za­hva­lju­ju­ći pro­da­ji dru­štve­nog ka­pi­ta­la. Pro­du­že­ne raz­va­li­ne am­bi­jen­ta iz de­ve­de­se­tih. Ne­e­fi­ka­snost si­ste­ma, na­ža­lost, raz­li­va­la se da­lje. Ušla u sve po­re dru­štva i po­ja­ča­la nje­go­vu ko­ro­ziv­nost. Ne­e­fi­ka­snost bi se u gru­bim ski­ca­ma mo­gla pra­ti­ti pre­ko jav­nog sek­to­ra, za­tim pre­ko pro­iz­vod­nje, kao i kroz sta­nje du­ha na­ci­je.
Jav­na pred­u­ze­ća za­tr­pa­va­na s do­dat­nim par­tij­skim ka­dro­vi­ma po­sta­ju pre­na­se­lje­na. Stan­dar­di i re­for­me iz­o­sta­li, kao i ak­tiv­no­sti Agen­ci­ja ko­je su mo­ra­le u jav­nim pred­u­ze­ći­ma in­si­sti­ra­ti na raz­dva­ja­nju tr­ži­šnih od ne­tr­ži­šnih i mo­no­pol­nih ak­tiv­no­sti, a za­tim  uvo­di­ti re­gu­la­ti­vu u mo­no­po­le. Kod ne­kih jav­nih pred­u­ze­ća i pri­ho­di ne­de­fi­ni­sa­ni, imo­vi­na ne­ja­sna, re­zul­ta­ti u mi­nu­su. U ta­kvim uslo­vi­ma  me­nadž­ment ovih pred­u­ze­ća pre­ra­sta u  traj­ni kri­zni štab ko­ji re­ša­va stva­ri od slu­ča­ja do slu­ča­ja. Jed­no­stav­no ne­ma kon­cep­ci­je, pa osta­je sa­mo Kri­zni štab kao dru­go li­ce im­pro­vi­zo­va­ne lo­gi­ke. Kri­vi­ca ni­je do me­nadž­men­ta već do am­bi­jen­ta i si­ste­ma ko­ji ova­ko ne­što re­pro­du­ku­je.
U pro­iz­vod­nom de­lu dru­štva na­sta­vlje­no ga­še­nje po­je­di­nih pro­iz­vod­nji, či­me se du­go­roč­no pot­ko­pa­va sta­bil­nost Sr­bi­je. Re­a­gu­ju rad­ni­ci za sa­da spon­ta­no; štraj­ko­vi­ma za­u­zi­ma­ju pru­ge i pu­te­ve. Ce­le re­gi­je se pre­tva­ra­ju u so­ci­jal­ne slu­ča­je­ve (jug Sr­bi­je). Pre­ži­vlja­va se uz po­moć pen­zi­ja i so­ci­ja­le.
Ne­e­fi­ka­snost se iz pro­iz­vod­nje pre­li­va na ce­lo dru­štvo i na nje­go­ve po­ten­ci­ja­le, pa i na sta­nje du­ha na­ci­je. Je­dan od naj­bo­ljih po­zna­va­la­ca na­še na­ra­vi i sve­ta o na­ma Mi­lo­van Da­noj­lić za­pi­sa ka­ra­jem no­vem­bra 2009: „Pre­ma­lo je na­ših lju­di ko­ji su se, u mo­der­nom do­bu, is­ta­kli na po­lju na­u­ke i umet­no­sti, ko­ji su ste­kli me­đu­na­rod­ni ugled. Vi­še ih je me­đu Ma­đa­ri­ma, Gr­ci­ma, Ru­mu­ni­ma, pa i Bu­ga­ri­ma. To pe­če naš po­nos, ali se bolj­ka ne da za­le­či­ti de­ti­nja­stim za­va­ri­va­nji­ma i mi­to­ma­ni­ja­ma pri­mi­tiv­nog na­ci­o­na­li­zma.“ Da ovo­me do­dam još ne­što. Je­dan naš ugled­ni fa­ku­tet bio je osam­de­se­tih go­di­na na 150. me­stu me­đu 500 fa­kul­te­ta u sve­tu ran­gi­ra­nih pre­ma bro­ju ob­ja­vlje­nih ra­do­va u ino­stra­nim ča­so­pi­si­ma, dok­to­ran­ti­ma i ma­gi­stri­ma, a da­nas ga ne­ma u spi­sku od 500 pu­bli­ko­va­nih. Ne­ma ga na tzv. Šan­gaj­skoj li­sti uni­ver­zi­te­ta i fa­kul­te­ta. Fa­kul­tet i da­lje po­sto­ji još broj­ni­ji ne­go ika­da. Fa­kul­tet se ra­ši­rio i ko­mer­ci­ja­li­zo­vao te lo­vi pro­fi­te na do­ma­ćem tr­ži­štu. Od­sli­ka­va sa­mo po­li­ti­ku ko­ja je ina­u­gu­ri­sa­la sa­da­šnji  si­stem vred­no­sti. Kri­te­ri­ju­me mo­ra­mo me­nja­ti. Ne sme nas vi­še za­vo­di­ti u ma­te­ri­jal­noj  po­dr­šci fa­kul­te­ti­ma broj upi­sa­nih stu­de­na­ta, jer oni idu li­ni­jom ma­njeg ot­po­ra. Le­stvi­ca po­dr­ške mo­ra bi­ti mer­lji­va, ali uz kri­te­ri­ju­mi­me iz sve­ta i to iz onih 500. Tad će­mo se i kao dru­štvo po­če­ti me­nja­ti ka­da poč­ne­mo uvo­di­ti vred­no­sti ko­je svet i Evro­pa pri­zna­ju, a ne la­žni pa­tri­o­ti­zam ko­ji nas mo­že vra­ti­ti sa­mo u de­ve­de­se­te. To pe­če naš po­nos re­če Mi­lo­van, ali ta­ko je.
Je­dan vr­hun­ski slo­ve­nač­ki na­uč­nik, dr Fran­ci Dem­šar, či­je ra­do­ve su čak 800 pu­ta ci­ti­ra­li vo­de­ći svet­ski ča­so­pi­si, po­sta­vljen je za mi­ni­stra na­u­ke Slo­ve­ni­je. Slo­ven­ci su naj­bo­ljeg me­đu svo­ji­ma po­sta­vi­li za pr­vog. Pr­vo što je ura­dio pro­me­no je lo­gi­ku ili fi­lo­zo­fi­ju i re­kao fi­nan­si­ra­nje dr­žav­nih fa­kul­te­ta ići će pre­ma bro­ju ob­ja­vlje­nih ra­do­va u sve­tu. Pa­ni­ka me­đu pro­fe­so­ri­ma. Ot­po­ri i pro­te­sti. Kon­zer­va­ti­vi­zam i la­god­nost uni­ver­zi­te­ta dig­nu­ti na no­ge. Pro­fe­so­ri pro­te­stvu­ju – ne od­ri­če im se la­god­nog ži­vo­ta i ola­kog sti­ca­nja pri­ho­da. Me­đu­tim, Go­spo­din Dem­šar iz­dr­žao i stva­ri (pre)okre­nuo. Slo­ve­nač­ki aka­dem­ci se od ta­da po­če­li ori­jen­ti­sa­ti na te­ži deo po­sla, pro­boj u svet i ča­so­pi­se. Ko­ri­sti od tog za­o­kre­ta ima­la ce­la Slo­ve­ni­ja, pa je dr Fran­ci Dem­ša­ra na me­sto mi­ni­stra oda­bra­la i za­dr­ža­la i su­par­nič­ka stran­ka, ko­ja je u me­đu­vre­me­nu do­šla na vlast. Lju­bljan­ski uni­ver­zi­tet vra­ćen i uvr­šten kao je­di­ni iz biv­še Ju­go­sla­vi­je u ču­ve­nu Šan­gaj­sku li­stu 500 uni­ver­zi­te­ta. To su pro­me­ne, to su re­for­me. Kod nas još uvek sve uva­lja­no “u bla­to po­li­ti­ke”. Na­sta­vlja­ju se “Po­li­tič­ka gro­blja” što bi re­kao Sla­vo­ljub Đu­kić ko­ji je ta­ko i na­slo­vio svo­ju naj­no­vi­ju knji­gu.

„Srem­ske no­vi­ne“ ima­ju eks­klu­ziv­no pra­vo da ob­ja­ve esej „Ko da vi­še, kra­va je nje­go­va“ iz još neo­bja­vlje­ne knji­ge „Za­vi­čaj-na­se­lje­na mla­dost“.