Kreativne radionice – put do posla

Uskršnje radosti u prostoru slabovidih

Ruma – Uoči Us­kr­sa po­se­ti­li smo Me­đu­op­štin­sku or­ga­ni­za­ci­ju sle­pih i sla­bo­vi­dih, a ta­mo, at­mos­fe­ra po­ma­lo ne­u­o­bi­ča­je­na za ovu vr­stu in­va­lid­nih li­ca: far­ba­ju se us­kr­šnja ja­ja, de­ko­ri­šu cvet­ni aran­žma­ni, sve uz smeh i do­bro ras­po­lo­že­nje.

Us­kr­šnju ra­di­o­ni­cu vo­di Slo­bo­dan­ka Ča­vić:

–U far­ba­nju ja­ja pri­me­nju­je­mo raz­ne teh­ni­ke, oni ko­ji sla­bi­je vi­de na ja­ja le­pe sal­ve­te u bo­ji, oni dru­gi, bo­ljeg vi­da, ra­de vo­de­nim bo­ja­ma, flo­ma­ste­ri­ma, ni­tro bo­ja­ma. Ra­de se i sli­ke na la­mi­na­tu, isli­ka­va­nje sak­si­ja, va­za, ča­ša. Jed­nom do dva pu­ta or­ga­ni­zu­je­mo pro­daj­ne iz­lo­žbe u Kul­tur­nom cen­tru, po mi­ni­mal­nim ce­na­ma – tek da na­ba­vi­mo no­vi ma­te­ri­jal. Naj­va­žni­je je dru­že­nje, ov­de je uvek smeh, ša­la, po­ne­kad i za­pe­va­mo, op­ti­mi­zam nas odr­ža­va-ka­že Slo­bo­dan­ka.

Ma­da je pret­pra­znič­ko ras­po­lo­že­nje, ne mo­gu se za­o­bi­ći ni one ozbilj­ni­je te­me, a to je ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj ove or­ga­ni­za­ci­je. Se­kre­tar Dra­ga­na Sa­vić ka­že nam da or­ga­ni­za­ci­ja svo­jim de­lo­va­njem po­kri­va pet op­šti­na: Ru­mu, Šid, Srem­sku Mi­tro­vi­cu, Irig i Pe­ćin­ce. Oba­ve­ze pre­ma sle­pi­ma i sla­bo­vi­di­ma je­di­no Ru­ma is­pu­nja­va re­dov­no, Srem­ska Mi­tro­vi­ca po od­re­đe­nim pro­jek­ti­ma, osta­li spo­ra­dič­no, uglav­nom ne­re­dov­no.

-Ak­tiv­no­sti su nam mno­go­broj­ne, od evi­den­ti­ra­nja sle­pe i sla­bo­vi­de de­ce, ostva­ri­va­nja nji­ho­vih be­ne­fi­ci­ja za ko­je uglav­nom ne zna­ju, upi­sa u pred­škol­sku usta­no­vu u Ze­mu­nu, do na­bav­ke po­ma­ga­la, pre­kva­li­fi­ka­ci­ja, po­mo­ći u za­po­šlja­va­nju, ostva­ri­va­nju pen­zi­ja, pra­va na po­moć i ne­gu. U po­sled­njih pet go­di­na za­po­sli­li smo 20-ak na­ših čla­no­va. Ima­mo i se­dam stu­de­na­ta, stu­di­ra­ju fi­zi­ku, pra­vo, de­fek­to­lo­gi­ju, te­o­lo­gi­ju, knjižnjvnost – obez­be­di­li smo im ra­ču­na­re, go­vor­ne pro­gra­me, po­mo­gli da do­bi­ju stu­dent­ski dom-pri­ča Dra­ga­na Sa­vić.

Ka­ko sa ma­lo pa­ra sve to po­sti­ći, pi­ta­mo u or­ga­ni­za­ci­ji?

– Ma­nji deo sred­sta­va ostva­ri­mo na iz­lo­žba­ma, po­ma­žu nam i op­šti­ne, ta­ko­đe i Mi­ni­star­stvo za rad i so­ci­jal­nu po­li­ti­ku Sr­bi­je. Sna­la­zi­mo se, za pre­voz ko­ri­stim lič­ni auto, ne­ma nam dru­gog re­še­nja. Ve­ro­va­li ili ne, ja sam za­do­volj­na, pre sve­ga na­šim me­đu­ljud­skim od­no­si­ma, i ka­da vi­dim da su oni sreć­ni. Ka­da se po­stig­ne ne­ki lep uspeh, to se ni­čim ne mo­že ni­čim pla­ti­ti-tvr­di Dra­ga­na Sa­vić, a smeh i ža­gor ko­ji su nas is­pra­ti­li bi­li su pra­va po­tvr­da nje­nih re­či.