Buca Rakanović: Sve moje tambure

Bas se s pri­mom svu noć raz­go­va­ra

Buca Rakanović: Sve moje tambure

Ruma – Prim, baš kao naj­ma­nje de­te u po­ro­di­ci, ni­kad ne mi­ru­je, ve­či­to svo­jim sit­nim, go­to­vo pi­ska­vim gla­som, čas br­že, čas spo­ri­je, žu­bo­ri ne­kom vi­ju­ga­vom me­lo­di­jom. Ba­spri­mo­vi su tu da ga svo­jom du­bi­nom po­kri­ju, ali on uvek ne­ka­ko iz­mak­ne, i ču­je se. Sa­mo tre­ba ima­ti uvo. Kon­tre ko kon­tre, uvek kon­tri­ra­ju, ali ne pra­ve sva­đu, a bas, ta po­ro­dič­na gro­ma­da, tru­di se da sve dr­ži pod kon­tro­lom, i da – ne iz­gu­bi do­bar glas. Ta­ko sva­ki dan, i po svu noć – u Mu­zič­koj ra­di­o­ni­ci “Ra­ka­novć“, u Ru­mi.

Je­dan sta­ri, po­ma­lo za­bo­ra­vlje­ni be­ća­rac, ka­že – “Si­noć me­ne že­na pi­ta, na ta­va­nu imal’ ži­ta, ću­ti že­no ne­ma ni­šta, sve je odn’o kon­traš Pi­šta.“ Ne­ma vi­še ži­ta na ta­va­nu, a sve je ma­nje i pra­vih kon­tra­ša. Je­dan od onih “ko­ji se sa­ču­vao“ je u Ru­mi – Mi­o­drag Ra­ka­no­vić, po­zna­ti­ji kao Bu­ca. Ne­ki ga zo­vu Uča, jer je uči­telj, dru­gi Ra­kan, a svi zna­ju da je do­bar tam­bu­raš, i do­bar maj­stor – tam­bu­ru zna i da na­pra­vi.

Ra­ka­no­vić je uči­telj u rum­skoj OŠ “Velj­ko Du­go­še­vić“, u GTO “Bran­ko Ra­di­če­vić“ bio je 25 go­di­na, pr­vo je svi­rao gi­ta­ru, na po­ziv dru­ga­ra do­đe u or­ke­star, la­ti se kon­tre, ka­žu da je to slič­no, i br­zo se uklo­pi, ona­ko za stal­no. Od ’91. pra­vi tam­bu­re.

To­kom uči­te­lje­va­nja, u Ste­ja­nov­ci­ma je stvo­rio ma­li škol­ski or­ke­star, bi­li su do­bri, se­ća se, šte­ta što ni­ko od njih vi­še ne svi­ra. Vo­dio je or­ke­star i u rum­skoj Gim­na­zi­ji, i u svo­joj ško­li, do pre tri go­di­ne.

-Ru­ma je naj­tam­bu­ra­ški­ji grad na sve­tu, ima čak tri or­ke­stra, tu je “Bran­ko“, tu “Ma­ti­ja Gu­bec“, tu “Pla­vi ču­pe­rak“. No­vi Sad ne­ma ta­kav or­ke­star kao što je “Bran­ko“. To du­go tra­je, i tra­ja­će. Ne mo­že to tek ta­ko da se iz­gu­bi-tvr­di uči­telj Bu­ca.

Za sve je ustva­ri kri­va “sa­mi­ca“, i de­da Ni­ko­la ko­ji ih je pra­vio kad je ono ’45. si­šao s Kor­du­na u Ru­mu. Ge­ni de­di­ni, ru­ke nje­go­ve, maj­stor­ske. Maj­stor­luk je Ra­ka­nu u kr­vi. Pr­vo je bio kla­vir-šti­mer, i to če­ti­ri-pet go­di­na, a on­da, ne­gde ’91, na­pra­vi ona­ko za se­be pr­vi prim, pr­vu bi­ser­ni­cu. Ta­ko je kre­nu­lo.

Kad se svi­ra u ne­kom dru­štvu, uvek ne­što tre­ba da se za­le­pi, po­pra­vi, do­teg­ne, na­šti­mu­je. Tu je uvek bio Ra­kan. Ba­so­va je po­pra­vio 400 do 500, no­vih na­pra­vio če­ti­ri-pet, pri­mo­ve, ba­spri­mo­ve i kon­tre vi­še i ne bro­ji, bi­la bi to ne­mo­gu­ća mu­zič­ka mi­si­ja.

Jed­na nje­go­va “sa­mi­ca“ je u Bri­se­lu, u Mu­ze­ju evrop­skih grad­skih in­stru­me­na­ta, je­dan “brač“ je u be­o­grad­skom “Ko­lu“, i u “So­nji Ma­rin­ko­vić“, a je­dan bas iz nje­go­ve ra­di­o­ni­ce je u rum­skom “Ra­di­če­vi­ću“.

Naj­bo­lje dr­vo za tam­bu­ru je – ja­vor. Ali, gor­nja plo­ča tre­ba da je od smre­ke – smre­ka svi­ra, stva­ra ton, da­je in­stru­men­tu ime i pre­zi­me. Va­žna je i kon­struk­ci­ja in­stru­men­ta, ka­ko su ura­đe­ni pra­go­vi, od ka­kvog su če­li­ka ži­ce, naj­va­žni­je je – šta od tam­bu­re ho­ćeš, i šta s njom mo­žeš.

Ra­ka­nu je žao što ima do­sta lju­di ko­ji se ba­ve sa­mo – pro­da­jom in­stru­me­na­ta. Ta­ko je ve­li­ki deo naj­bo­ljih tam­bu­ra od­net pre­ko, u Hr­vat­sku. Ta­mo ne­gu­ju do­bre ma­le or­ke­stre, pra­vi su maj­sto­ri, ali – ov­de je ne­ka­ko, po tom pi­ta­nju, sve osi­ro­ma­še­no. Ma­lo ko pra­vi, svi bi da pro­da­ju.

Ra­kan ra­di uglav­nom no­ću, ne­ka­da i do ju­tar­njih sa­ti. Nje­go­va su­pru­ga ka­že da mu je za ovih 20 go­di­na tam­bu­ra­škog za­na­ta pro­pa­lo bar pet go­di­na sna. Za ba­sprim tre­ba dve ne­de­lje, ali za bas – bar me­sec da­na ra­da. Spre­ma se da na­pra­vi jed­no re­mek de­lo – ne­ku svo­ju kon­tru.

Još uvek je Ra­ka­no­vić u po­tra­zi za to­nom, onim ko­ji će bi­ti sa­mo nje­gov, ko­ji mu je, mo­žda, osta­vio de­da Ni­ko­la, a on ga još ni­je sreo, ili pre­po­znao.

Ka­ko zna da je na­pra­vio do­bru tam­bu­ru? Kad tu­gu­je za njom, kad mu je žao što je oti­šla ne­kom dru­gom u ru­ke. Zna da je tu dao ne­ki deo se­be, a to ni­su ru­ke.    

K. Ku­zma­no­vića

Kategorije Reportaža