Od ranih jutarnjih časova, 56-godišnji Siniša Petrović iz Salaša Noćajskog, zajedno sa sinom Mihajlom i nećakom Nikolom, zasukao je rukave i započeo jedan od najspecifičnijih poslova na selu – svinjokolju. Ova tradicija, koja je decenijama bila uobičajena u mnogim domaćinstvima u Mačvi, sada polako nestaje, jer se sve manje ljudi odlučuje na ovakav posao. Međutim, Siniša ističe, da voli ovaj običaj i bez obzira koliko zna biti naporno i teško, ne odustaje od njega.
U Mačvi, ali i drugim delovima Srbije, svinjokolja obično počinje u drugoj polovini novembra.
-U našem domaćinstvu otkad znam za sebe krajem godine klale su se svinje i pripremalo meso za zimu. Tako je nekada bilo u skoro svakoj kući, dvorišta su se orila od glasova, dogovora, smeha i muzike, jer to je bio posao koji nas je okupljao. Uvek smo delili zaduženja, a na kraju svinjokolje neizostavna je bila zajednička večera. Bez obzira što je obično vreme bilo hladno, često sa temperaturama oko nule, niko se nije bunio. Grejali smo se kako kroz rad, tako i uz po koju rakijicu. Ipak, došlo je neko novo vreme, već godinama unazad ova tradicija polako nestaje iz naših sela – priča Siniša.
Zbog čega je to tako Salaščanin iznosi svoje mišljenje.
-Svinjokolja je veliki i prljav posao koji zahteva puno truda i ozbiljno angažovanje. Nije to više ono što je bilo pre 20 ili 30 godina, puno je ljudi koji su se zaposlili i nemaju vremena da se u to upuste. Čak i ako imaju, nedostaje im pomoć, jer to jedan čovek ne može sam da obavi. Ipak, i dalje se može naći po neko kao ja – kaže 56-godišnjak.
Za potrebe domaćinstva Petrović, kolju se tri svinje težine od oko 180, pa do 200 kilograma. Iste su upravo za tu namenu u svom oboru uhranili.
Sinišu smo zatekli sa pomoćnicima na dvorištu u sred posla. Bez obzira što je dan bio dosta tmuran i hladan na njegovom licu je bio osmeh. Sa radija se čula neka narodna muzika, a on je spretnim pokretima sa nožem u ruci veliku gromadu mesa delio na manje komade.
-U ranim jutarnjim satima krenuo sam sa poslom, zaklao svinju, pa je ošurio i potom je podelio na pola, a zatim i na polutke. Odvajam deo po deo za određene proizvode, zna se šta ide u kobasicu, kulen, šta za šnicle za zamrzivač i tako dalje. Naravno, otapa se mast i prave se čvarci, bez toga svinjokolja ne može da prođe. Nekada sam pravio i krvavicu, ali u poslednje vreme više to ne radim, slabo se jede i to samo dok je sveža – objašnjava Siniša.
Salaščanin se toliko izveštio, da mu je, kako sam ističe, potrebno tek oko 45 minuta da uredi jednu svinju. Pak, bez obzira na njegovu brzinu, čitav proces traje i po nekoliko sati.
-Fizički se dosta umorim, nije da sam više u cvetu mladosti, ali imam pomoćnike, pa i oni potegnu kada zatreba. Radimo polako, tempom i redom koji nama najviše odgovara. Posao se završi u popodnevnim satima, a onda obavezno ide degustacija, isprži se kobasica, probaju čvarci i to je najslađi deo svinjokolje – priča 56-godišnjak.
Siniša je vrlo jasan kada je reč o svinjokolji, iako je to za većinu stvar prošlih vremena, on će nastaviti sa ovim običajem, barem dok ima snage da podnese sve napore koje ova tradicija nosi.
D. Tufegdžić
