Kada se u Beški pomene Fudbalski klub „Hajduk“, mnogi će najpre pomisliti na Ivana Kaleba Kaleta. Više od šest decenija njegov život isprepleten je sa istorijom kluba koji ove godine obeležava veliki jubilej, vek postojanja.
Od daleke 1964. godine, kada je kao desetogodišnji dečak prvi put zakoračio na stadion, pa do danas, Kale je ostao veran plavo-belim bojama. Bio je pionir, omladinac, prvotimac, kapiten, veteran, trener i na kraju počasni predsednik kluba. Za „Hajduk“ je odigrao više od 1.500 utakmica, a aktivno je igrao sve do svoje 39. godine.
-Hajduk je moja druga ljubav, odmah posle porodice. Bez podrške supruge i porodice ništa od toga ne bi bilo moguće, kaže Kale dok se priseća vremena kada je svaki slobodan trenutak provodio na stadionu.
Sećanja ga vraćaju u dane kada stadion nije imao ogradu, a preko terena su, kako kaže, šetale guske. Upravo tada počinje priča o usponu kluba. Trener Branko Krivošija okupio je decu u pionirsku školu i postavio temelje generacijama koje će narednih decenija nositi „Hajduk“.
-To je bio potez koji je odredio budućnost kluba. Zahvaljujući toj školi, „Hajduk“ je četrdeset godina stvarao sopstvene igrače, priča Kale.
Sa posebnim poštovanjem govori i o Franji Jeremiću, domaru koji je živeo u prostorijama kluba i brinuo o svakom detalju, ali i o Miki Bogdanovu Džokeru, treneru koji je prepoznao talenat jedne izuzetne generacije. Upravo ta generacija ispisala je najlepše stranice istorije kluba.
Godina 1977. ostala je urezana u sećanje svih Beščana. Hajduk je izborio plasman u Vojvođansku ligu, a celo mesto živelo je za fudbal.
-Selo je tada imalo oko 6.800 stanovnika, a na utakmicama nas je bodrilo više od 3.500 ljudi. To se ne zaboravlja, kaže Kale.
Pamti i velike utakmice, poput one protiv novosadskog „Partizana“ kada je postigao pet golova, ali i čuveni meč protiv Vršca u Vojvođanskoj ligi. Posle prvog poluvremena „Hajduk“ je gubio 2:0, a onda je usledio neverovatan preokret i pobeda od 7:3.
Kao trener mlađih kategorija radio je punih 18 godina, stvarajući generacije koje su kasnije nosile igru kluba. Upravo zbog toga danas sa setom govori o nedostatku dece u klubu.
-Hajduk mora da ima svoj podmladak. Bez dece, škole fudbala i saradnje sa osnovnom školom nema ni budućnosti sporta, uveren je Kale.
Ni teška vremena nisu ga pokolebala. Klub je prolazio kroz krize, kako igračke tako i finansijske, ali je uvek uspevao da se podigne zahvaljujući ljubavi meštana i vernih navijača.
Jedna anegdota i danas izaziva osmeh. Na utakmici protiv „Slavije“ bacio se na loptu na prvoj stativi i postigao autogol. Publika je burno aplaudirala, a on je u prvi mah pomislio da aplauz pripada njemu.
-Tek kasnije sam shvatio šta sam uradio, smeje se Kale.
Za njega je obeležavanje 100 godina postojanja kluba jedan od najlepših trenutaka u životu.
-Mnogo sam dana i godina proveo ovde. Dočekati ovaj jubilej za mene je velika čast i radost, ističe.
A kako bi nekome ko nikada nije bio u Beški opisao Hajduk?
-To je čudo prirode. Dođete u Bešku, stadion je sakriven u samom centru mesta, okružen kućama i njivama. Mnogi su mislili da će lako sa nama, ali naša publika je uvek bila dvanaesti igrač, ponosan je on.
Mladim fudbalerima poručuje da danas imaju uslove o kakvima su nekadašnje generacije mogle samo da sanjaju, dobar teren, opremu, prevoz i sve što je potrebno za napredak.
A kada ga pitaju po čemu bi voleo da ga pamte, odgovor stiže bez razmišljanja:
-Po upornosti i istrajnosti. I da neko jednog dana obori moj rekord od 1.500 utakmica za Hajduk. Malo li je, zaključuje naš sagovornik.
I dok se vek postojanja FK „Hajduk“ slavi širom Beške, priča Ivana Kaleba Kaleta ostaje jedan od najlepših dokaza da fudbal nije samo igra. Za neke ljude on je život, ljubav i pripadnost koja traje čitav vek.
Mirjana Stupar
