Iako je na polovini osme decenije života, Slobodan Ivić iz Ravnja još uvek svakodnevno radi ono čime se bavi gotovo čitav život – proizvodi povrće, brine o stoci i održava gazdinstvo koje je stvarao decenijama. Sa 75 godina iza sebe ima više od pola veka iskustva u povrtarstvu, ali je sve svesniji da godine čine svoje i da posao koji je nekada obavljao bez većih teškoća danas zahteva mnogo više snage i energije. Zbog toga, kako kaže, sve češće razmišlja o tome da u narednim godinama postepeno smanji obim proizvodnje i povuče se iz posla kojem je posvetio gotovo čitav radni vek.
Na njegovom gazdinstvu zastupljene su brojne povrtarske kulture karakteristične za ovo podneblje, kupus, paradajz, krastavac, paprika i drugo povrće koje tokom cele godine stiže do kupaca. Oko jednog hektara zemljišta nalazi se pod plastenicima, a kompletna proizvodnja odvija se u zatvorenom prostoru.
–Plastenike sam podigao pre više od dvadeset godina. U to vreme proizvodnja u zatvorenom prostoru bila je veoma isplativa i od povrtarstva je moglo lepo da se živi. Danas su okolnosti drugačije, ali sam ostao u ovom poslu jer ga volim i ceo život radim samo to – priča Slobodan.
Najviše proizvodi kupus, koji gaji u nekoliko sorti i različitim rokovima dospeća, kako bi ga imao tokom većeg dela godine.
-Jedan se rasađuje, drugi stiže za berbu, pa proizvodnja traje gotovo neprekidno. Bude toga i po vagon ili dva. Međutim, sa cenama nikada ne možete biti sigurni. Prošle godine je kupus na početku sezone bio skup, kasnije je cena toliko pala da se nije isplatilo ni brati ga. Nekada se desi da deo proizvodnje ostane neprodat. Iskreno, ni sam više ne znam od čega zavisi tržište. Trenutno je cena kupusa oko 50 dinara po kilogramu, dok je krastavac oko 100 dinara. Pre samo nekoliko dana bio je duplo skuplji – objašnjava ovaj iskusni povrtar.
Pored povrtarstva, na gazdinstvu je zastupljeno i stočarstvo. Ivići drže krave, svinje i ovce, pa se radni dan retko završava nakon obavljenih poslova u plastenicima.
Veći deo proizvoda Slobodan prodaje na pijaci u Sremskoj Mitrovici, gde godinama ima svoje mušterije. Kada roda ima više nego što lokalno tržište može da primi, odlazi i na kvantašku pijacu u Beograd.
–Ljudi u Mitrovici i dalje vole domaće proizvode. Ipak, primetno je da na pijaci najčešće kupuju srednje i starije generacije. Mlađih je sve manje. Njima je jednostavnije da odu u market, kupe šta im treba i plate karticom. Navike se menjaju, ali još uvek ima onih koji znaju da prepoznaju kvalitet domaće robe – kaže Slobodan.
Njegova najveća podrška u poslu je supruga Dragica, koja sa 67 godina i dalje ravnopravno učestvuje u svim poslovima na gazdinstvu. Pored povrća, Dragica na pijaci kupcima nudi i domaće proizvode koje sama priprema, džemove, slatko, ajvar, kuvani paradajz…
–Ljudi se vraćaju po još, a to nam je najbolji pokazatelj da su zadovoljni. Imamo dosta mušterija iz dijaspore. Mislim da je razlog taj što traže domaće, proverene proizvode i ukuse kojih se sećaju iz detinjstva – kaže Dragica.
Ipak, godine polako uzimaju danak, a supružnici sve češće razmišljaju o tome koliko dugo će moći da nastave istim tempom.
–Rekao sam supruzi da smo došli u godine kada su naše želje veće od fizičkih mogućnosti. Radilo se mnogo, a posla na selu uvek ima. Međutim, više nemamo ni snagu ni energiju kao nekada. Čovek mora da prihvati da ne može sve da radi istim intenzitetom kao pre dvadeset ili trideset godina – iskreno priznaje Ravnjanac.
Njihova deca, međutim, neće nastaviti porodičnu tradiciju. Sin je zaposlen, ćerke su se udale i izgradile svoje živote, pa budućnost gazdinstva ostaje neizvesna.
–Sve je manje povrtara u Ravnju, a generalno je sve manje i ljudi u selu. Nekada je Ravnje bilo među najpoznatijim mestima u okolini kada je reč o povrtarstvu. Posebno smo bili poznati po proizvodnji paprike. Danas se sve to svelo na nekoliko domaćinstava. Sigurno ih nema ni deset koji se ozbiljnije bave ovim poslom – odmahujući glavom zaključuje Slobodan.
D.T.
