Između topline porodičnog doma u Staroj Pazovi, tišine samačke kuće u Inđiji, živih druženja u Rumi i organizovane podrške u Sremskoj Mitrovici, odvijaju se različite, ali podjednako važne priče o starenju. Dok neki penzionerske dane provode okruženi porodicom i prijateljima, drugi se oslanjaju na humanost udruženja i institucija, a svima je zajednička jedna potreba, razgovor. Jer u poznim godinama, reč nije samo sredstvo komunikacije, već dokaz da nismo sami, da smo i dalje deo zajednice i da naš život ima smisao.
Iskoristiti svaki trenutak
Za rumske penzionere zna se gde je društveni život najintenzivniji. Više hiljada penzionera sa teritorije Opštine Ruma okuplja se u Opštinskom udruženju “Penzioner” i u njihovim prostorijama čuvenom Domu penzionera u centru grada. Za penzionerske žurke daleko se čuje, ali nije samo to u pitanju. To je ispunjen društveni život i brojne akcije kojima se pokazuje da neko misli na njih, a to je za pripadnike trećeg doba i najvažnije.
-Ovde organizujemo različite akcije i aktivnosti. Naši penzioneri svakodnevno se okupljaju na partiju šaha, čašicu razgovora. Sam momenat da se u tim godinama obuku i požele da izađu iz kuće za njih je jako značajan. I ne samo to, preko našeg udruženja penzioneri mogu da ostvare razne pogodnosti, odlazak u banju, nabavku ogreva, paketa hrane. Nije reč samo o finansijskim olakšicama, već i o tome da neko brine za njih i da im neko posvećuje pažnju. Nekada su druženje, žurka uz muziku, ekskurzije, sportske aktivnosti daleko važnije od finansijskog momenta – kaže Nataša Dražić, predsednica Opštinskog udruženja penzionera Ruma.
I kad god biste došli u prostorije Doma penzionera u Rumi zatekli biste vremešne sugrađane u prilično živoj atmosferi. Još življa je vikendom uveče, kada se održavaju, mnogi bi rekli, najbolje žurke u gradu. To potvrđuje i činjenica da je na ovom mestu u novogodišnjoj noći pevala Lepa Lukić, dok će 7. marta za dame pevati Nada Topčagić. Penzioneri dobro znaju vrednost svakog momenta koji im je preostao, pa nema razmišljanja o izgledu, ko je šta obukao, u kakvom je automobilu došao. Jer uz prve taktove muzike svi su već na nogama. A iz toga, kao i u mladosti, i te kako znaju da se rode i iskrene simpatije.
-U “Penzioner” dolazim punih deset godina i mogu reći nikad nije bio bolje i veće brige za nas nego u poslednje vreme. Nije nama toliko stalo do materijalne satisfakcije i tih olakšica, koliko da kvalitetno popunimo vreme. Družimo se, igramo šah, odlazimo na kuglanje, na ekskurzije, veselimo se vikendom uveče. A kako sam udovac, ovde sam našao i svoju životnu saputnicu Nadu, koja je takođe ostala bez supruga – govori osamdesetjednogodišnji Milan Lončar.
Sremska Mitrovica brine o najstarijima
Grad Sremska Mitrovica kroz uslugu “Pomoć u kući za odrasla i stara lica“, jasno pokazuje da su briga i podrška najstarijim sugrađanima među njegovim prioritetima. Usluga se realizuje preko Centar za socijalni rad “Sava“, i na taj način obezbeđena je kontinuirana i organizovana pomoć onima kojima je svakodnevna podrška neophodna.
U okviru ove usluge trenutno je angažovano 16 gerontodomaćica i gerontodomaćina koji pružaju podršku korisnicima širom grada, u prigradskim naseljima i u 25 sela na teritoriji Sremske Mitrovice. Tokom 2025. godine uslugu je koristilo 90 sugrađana, starosti od 47 do 90 godina, pri čemu najveći broj korisnika čine osobe između 65 i 85 godina. Broj korisnika po gerontodomaćici/domaćinu prilagođava se njihovim individualnim potrebama, udaljenosti terena i obimu podrške koja im je neophodna.
Pravo na ovu vrstu pomoći ostvaruju pre svega starije osobe, naročito one iznad 65 godina, koje su smanjene funkcionalne sposobnosti, žive same ili nemaju adekvatnu porodičnu podršku. U obzir se uzima i materijalni status, odnosno da li je reč o korisnicima novčane socijalne pomoći ili osobama sa niskim prihodima, kao i stručna procena Centra za socijalni rad nakon sagledavanja ukupnih potreba korisnika.
Kako su objasnili iz Centra, podrška koju gerontodomaćice i gerontodomaćini pružaju obuhvata pomoć u održavanju lične higijene i higijene domaćinstva, nabavku namirnica i lekova, pripremu lakših obroka, pratnju do lekara i drugih institucija, kao i pomoć u organizaciji svakodnevnog života. Poseban značaj ima psihosocijalna podrška i razgovor, budući da je veliki broj korisnika suočen sa usamljenošću i socijalnom izolacijom.
U situacijama kada, nakon podnošenja zahteva, nije moguće odmah uključiti novog korisnika u uslugu, formira se lista čekanja na osnovu jasno definisanih kriterijuma prioriteta. Prednost imaju osobe sa izraženijom potrebom za podrškom, lošijim zdravstvenim stanjem, one koje se vraćaju sa bolničkog lečenja, nemaju porodičnu zaštitu ili se nalaze u posebno teškim porodičnim i socijalnim okolnostima. Trenutno, međutim, nema korisnika na listi čekanja, što govori u prilog dobroj organizaciji i dovoljnom kapacitetu službe.
Usluga “Pomoć u kući“ definisana je Odlukom o pravima građana iz oblasti socijalne zaštite Grada Sremska Mitrovica, a njeno finansiranje obezbeđeno je Odlukom o budžetu grada, čime je potvrđena dugoročna održivost i stabilnost ove važne podrške najstarijim sugrađanima.
Tišina nije rešenje
Iz ugla psihologa, razgovor u starijem dobu nije samo oblik druženja, već osnovna potreba za očuvanje mentalnog zdravlja. Kako ljudi stare, krug socijalnih kontakata se često sužava, deca odlaze, prijatelji se razbole ili preminu, pa tišina često prevladava. Upravo u toj tišini, razgovor dobija posebnu težinu i postaje jedan od ključnih oslonaca u očuvanju psihološke ravnoteže.
Savremena istraživanja iz oblasti psihologije starenja ukazuju da socijalna izolovanost može imati sličan uticaj na zdravlje kao neki hronični faktori rizika. Nedostatak komunikacije ne pogađa samo emocionalnu sferu, već može uticati i na kognitivne sposobnosti, koncentraciju i pamćenje. Zato razgovor ne treba posmatrati kao „luksuz“ ili razonodu, već kao svakodnevnu potrebu, jednako važnu kao i fizička aktivnost ili pravilna ishrana.
-Redovna komunikacija pomaže starijim osobama da očuvaju osećaj identiteta i lične vrednosti. Kada neko ima priliku da ispriča svoje misli, sećanja ili brige, on potvrđuje da njegov život ima smisao i kontinuitet. Pričajući o prošlosti, čovek povezuje iskustva i daje im značenje, dok razgovor o sadašnjosti i budućnosti održava osećaj uključenosti u život zajednice. Suprotno tome, dugotrajno odsustvo razgovora može dovesti do osećaja nevidljivosti, povlačenja u sebe i emotivne praznine – ističu stručnjaci.
Prema njihovim istraživanjima, sa psihološkog aspekta, razgovor ima i snažnu zaštitnu ulogu. On smanjuje nivo stresa, ublažava anksioznost i može sprečiti razvoj depresije, koja je kod starijih često neprepoznata ili pogrešno shvaćena kao „normalan deo starenja“. Kada osoba ima priliku da izgovori svoje strahove i dileme, smanjuje se unutrašnja napetost i raste osećaj kontrole nad sopstvenim životom. Čak i kada problem ne može odmah da se reši, samo deljenje tereta sa drugim čovekom donosi olakšanje.
-Važno je naglasiti da razgovor ne mora uvek biti dubok ili dug. Nekada su dovoljni kratki, svakodnevni kontakti – pitanje kako je prošao dan, prisećanje na prošla vremena ili razmena sitnih životnih iskustava. Takvi razgovori podstiču mentalnu aktivnost, jačaju pamćenje i održavaju osećaj povezanosti sa okruženjem. Posebno je značajno kada se u razgovor uključuju različite generacije, jer ta razmena iskustava doprinosi međusobnom razumevanju i poštovanju. Razgovor je i signal brige. Kroz njega se često prvi put primećuju promene u raspoloženju, zbunjenost, tuga ili strah. Porodica, komšije i prijatelji upravo kroz svakodnevnu komunikaciju mogu uočiti da li se nešto menja i na vreme reagovati. U tom smislu, razgovor ima i preventivnu ulogu, on može biti prvi korak ka traženju stručne pomoći, ako je ona potrebna – savetuju psiholozi.
Širi društveni kontekst takođe igra važnu ulogu. U zajednicama u kojima postoje klubovi za penzionere, radionice, tribine ili organizovana druženja, starije osobe imaju više prilika za socijalnu interakciju. Lokalne institucije i udruženja mogu značajno doprineti očuvanju mentalnog zdravlja kroz programe koji podstiču razgovor, razmenu iskustava i aktivnu ulogu starijih u zajednici.
Na kraju, iz ugla struke, može se reći da razgovor produžava psihološku vitalnost. On starijim osobama daje osećaj dostojanstva, pripadnosti i sigurnosti, podsećajući ih da nisu sami, a to je jedan od najvažnijih preduslova za kvalitetno i zdravo starenje.
Život sa osmehom
Sa sinom, snahom i dvoje unučadi u Staroj Pazovi, u komfornoj kući, živi penzionerka Vera Šaban.
-Lepo se slažemo, o svemu se dogovaramo, uzajamno se poštujemo. Kada sam otišla u penziju rodio se unuk, onda sam i stariju unuku i njega čuvala, vodila u obdanište, dočekivala ih iz škole. Mama i tata, dok su bili na poslu ili imali neke druge obaveze, mogli su da se oslone na baku – kaže gospođa Vera.
Sada, kada su mališani porasli, unuka je student, a unuk u šestom razredu, više je društveno aktivna.
-Dobro mi je kod kuće a lepo mi je i u društvu vršnjaka, penzionera. Šest godina sam već sekretarka Opštinskog udruženja penzionera, redovno idem na penzionerska druženja uz muziku, idem na izlete i učestvujem u našim akcijama – opisuje svoj život ova vitalna Staropazovčanka, poreklom iz Belegiša, kako voli da naglasi.
Dodaje da se redovno viđa i sa ćerkom, zetom i najstarijim unukom i da se nada praunucima. U svojoj 76. godini ističe da je najvažnije kako se shvata život i pristupa ljudima.
-Uvek sam imala pozitivan stav i prema životu i prema ljudima, komunikativna sam i to verovatno doprinosi i zdravlju i raspoloženju – zaključuje gospođa Vera.
Kuća je dom kad su ljudi u njoj
-Da njih nema, na znam kako bih, kaže za Sremske novine sedamdesetčetvorogodišnja Marija Athoin iz Inđije, kada je na vratima svoje kuće ugledala predstavnice Udruženja “4+1“, koje vodi brigu o starim i samačkim domaćinstvima u inđijskoj opštini.
Inđija je njen grad od 1993. godine, kada je došla, zajedno sa majkom, iz Sanskog Mosta, kao nekadašnji šef kontrole u velikoj fabrici obuće.
-Kad mi neko pređe prag, moja kuća postaje dom – priča Marija, dok ubacuje drvo u šporet u kojem vatra jedina razbija tišinu između sivih zidova.
Naviknuta na život među ljudima, na svakodnevne kontakte i kretanje, gospođa Marija, posle smrti majke, uglavnom grli ćutnju svoga doma, zidove, hladne i neme.
-Ujutru kad ustanem, prvo izađem da otključam kapiju, u nadi da će je neko i otvoriti – setna je naša sagovornica, željna da sa nekim započne dan, da se, kako kaže “razgovori“.
Bolesna, slaba i gotovo potpuno oslonjena na pomoć drugih, Marija živi sama već decenijama. Jedina redovna podrška u njenom životu su članice Udruženja “4+1“. Te žene su njena veza sa spoljnim svetom, pomažu joj da nabavi hranu, lekove, da obavi najosnovnije potrebe koje sama više ne može.
-Izmere mi pritisak, šećer, donesu namirnice, od svega, najdraže mi je što progovorimo koju reč, upitaju me za zdravlje, a neretko se slatko i nasmejemo nekoj šali – opisuje Marija trenutak kad joj dođu gošće iz udruženja.
Marijina svakodnevica slika je života mnogih koji su nekad bili aktivni članovi društva, zaposleni i radno angažovani, a danas bespomoćni, zavise od drugih, od njihove volje i vremena.
ESN
