U velikoj sali inđijskog Kulturnog centra, ispunjenoj do poslednjeg mesta, tišina je imala posebnu težinu. Nije to bila obična književna promocija, bio je to susret jednog čoveka sa korenima jednog grada, uspomenama i ljudima koji su ga oblikovali.
Magistar književnosti Simo Potkonjak, čovek tihog glasa i snažne posvećenosti, predstavio je svoju monografiju posvećenu Inđiji. Knjiga “Uzornik – naša Inđija“ svojim koricama obgrlila je decenije njegovog rada, istraživanja i sabiranja svega što je obeležilo život ove sremske varošice i ostavilo trajan pečat.
Govorio je mirno, ali sa onom vrstom emocije koja ne traži velike reči da bi se osetila. Knjiga je nastala iz želje da se sačuva od zaborava ono što vreme neminovno briše, lica, događaji, stare kuće, mirisi detinjstva.
Dok su se smenjivali govornici, prijatelji, saradnici i sugrađani, u publici su se mogli videti pogledi puni ponosa. Drhtaj u glasu Sime Potkonjaka trenutak je koji će se dugo pamtiti. Glas autora zadrhtao je dok je govorio o precima i učiteljima koji su ga naučili da voli reč i grad u kojem je decenijama. U toj tišini, nekoliko suza skliznulo je niz obraze i njegove, i onih u prvim redovima.
-Ja sam bibliotekar, kao što je to bio i jedan Markes i jedan Bela Hamvaš, i dobitnik sam najvećeg priznanja u srpskom bibliotekarstvu – ponosan je mr Potkonjak, potpuno iskren pred svojim sugrađanima, čija su srca te večeri kucala na istoj strani.
Monografija nije samo zbir istorijskih podataka i fotografija. Ona je svedočanstvo ljubavi prema mestu koje je iznedrilo generacije vrednih i čestitih ljudi. Ona je most između prošlosti i budućnosti, opomena da identitet nije nešto što se podrazumeva, već nešto što se čuva i neguje.
Graditeljski duh mr Sime Potkonjaka ne miruje. On priprema materijal za drugi i treći tom knjige, u kojima će se, kako kaže, naći svi koji su svojim radom i zalaganjem zadužili Inđiju.
-Biće to delo zanimljivo celoj Srbiji, podaci do sada nepoznati široj javnosti, zahvaljujem se svima koji će deo svoje duše podariti ovoj monografiji – rekao je autor, najavljujući značajna imena, obziran da ne izostavi one koji su ostavili traga u lokalnoj zajednici.
Monografiju pisanu na osnovu naučnih saznanja i dokumenata ukrasila je te večeri emocija ljubavi prema, može se reći, svom mestu i ljudima, neraskidiva veza i garancija trajanja u vremenu.
Posetioci ove promocije nisu žurili kraju, svako je želeo da razmeni bar još koju reč, da se zahvali, da podeli uspomenu. Jer, te večeri, nije promovisana samo knjiga, promovisana je ljubav prema zavičaju. Dostojanstvo bez pogovora.
M. Stupar
