Tišina u maloj kući u Inđiji gotovo je opipljiva. Prekida je samo pucketanje vatre u staroj peći, koja je za sedamdesetčetorogodošnju Mariju Athojn mnogo više od izvora toplote. Ona je saputnik, uteha i znak da život, iako tih i skroman, i dalje traje.
-Kad ustanem ujutru, prvo naložim vatru. Bez toga ne mogu. Onda odem do kapije da otključam, i to je uglavnom sve što uradim napolju, priča Marija, dok sedi u prostoriji u kojoj provodi većinu dana.
Bolesna, slaba i gotovo potpuno oslonjena na pomoć drugih, Marija živi sama već decenijama. U Inđiju je došla 1993. godine iz Sanskog Mosta, bežeći od ratnih dešavanja. Tamo je imala stabilan život i posao, radila je kao šef kontrole u fabrici obuće. Danas od tog života ostala su samo sećanja.
-Nisam ni sanjala da ću ovako da završim. Radila sam, imala kolektiv, ljude oko sebe, kaže tiho.
Do 1996. godine živela je sa majkom, a nakon njene smrti ostala je potpuno sama u kući u koju gosti retko svraćaju. Rodbina i poznanici, kaže, imaju svoje brige.
-Svi su sami i bolesni, nemaju vremena za mene, dodaje, bez prekora, više kao činjenicu nego žalbu.
Jedina redovna podrška u njenom životu su članice Udruženja „4+1“. Te žene su njena veza sa spoljnim svetom, pomažu joj da nabavi hranu, lekove, da obavi najosnovnije potrebe koje sama više ne može.
-Da njih nema, ne znam kako bih, iskrena je Marija.
Posebnu radost oseti kada je poseti kuma, jedna od retkih osoba koja povremeno dođe, sedne i razgovara s njom, razbijajući duge sate tišine.
Dani joj prolaze sporo i jednolično. Veći deo vremena provodi uz televizor, koji joj pravi društvo i daje osećaj da nije potpuno sama. Njene želje su skromne i svedene na osnovno preživljavanje.
-Zadovoljna sam kad imam novca za drva i malo voća. Više mi i ne treba, kaže, sa blagim osmehom.
Živi od veoma niske penzije, koja jedva pokriva osnovne troškove. Bolest i godine učinile su je bespomoćnom, a život suzile na nekoliko koraka unutar dvorišta i prostoriju u kojoj gori vatra.
Marijina priča nije usamljena. Ona je slika života mnogih starijih i bolesnih ljudi koji su nekada bili radno sposobni, korisni i poštovani, a danas žive tiho i neprimetno, oslonjeni na humanost i dobru volju drugih. Njihovi dani prolaze sporo, u iščekivanju da neko pokuca na vrata i makar na tren donese osećaj bliskosti i pažnje.
Sličnu sudbinu deli i Marijin vršnjak Jovo Zorić koji danas sam živi u Novim Karlovcima. U Srbiju je došao iz Hrvatske, gde je godinama radio na benzinskoj pumpi. Po dolasku ovde, kaže, nije bio prijavljen, pa danas živi od socijalne pomoći i uz podršku Crvenog krsta.
-Sve radim sam. Kako moram, tako živim, kaže Jovo.
Najčešće se hrani suvom hranom, a dane provodi u kući, posebno tokom zime, kada su kretanje i druženje još više ograničeni.
-Imam komšije koje dođu, ali sad je zima, pa se ne može napolje. Glava me boli od televizora, priča, objašnjavajući da mu je to jedini način da razbije tišinu.
Ipak, za razliku od mnogih, bar oko jedne brige je miran.
-Imam dovoljno drva, tu sam dobar, dodaje.
Kaže da mu je u Novim Karlovcima lepo i da se navikao na mesto, ali samoća i godine čine svoje. Kao i u slučaju Marije Athoin, Jovin život svedoči o tome koliko su stariji ljudi, bez porodice i sigurnih primanja, prepušteni sami sebi i pomoći humanitarnih organizacija i komšijske solidarnosti.
M.S.
