Život svake građevine, od sojenice do dvorca, zavisi od njenih stanara. I nisu retki primeri da su brojne velelepne građevine propadale onda kada su prestale biti mesto stanovanja, kada u njima nije bilo ruke i daha čoveka. Najbolji primer za to je dvorac porodice Orenštajn u Beočinu, poznatiji kao dvorac Špicer ili Stari dvorac. Izgrađen 1898. godine po projektima budimpeštanskog arhitekte Ignaca Alpara (Alpár Ignác) za Henrika Orenštajna (Heinrich Ohrenstein), jednog od suvlasnika beočinske cementare. Sve donedavno bilo je uvreženo mišljenje da je arhitekta ovog zadanja bio Imre Štajndl (Steindl Imre).
„Dvorac je izgrađen od beočinskog cementa kao razuđena forma sa bogatom ornamentikom eklektičnog karaktera, a korišćeni su stilovi od gotike, preko renesanse, do secesije. Ispred letnjikovca nalazio se vrt oblikovan u engleskom stilu, sa dva bazena, fontanama, letnjim paviljonom i zgradama za poslugu. Vlasnici su napustili Beočin pred početak Drugog svetskog rata, tokom koga je dvorac korišćen kao zgrada nemačke vojne komande. Posle rata objekat je nacionalizovan, da bi u narednim decenijama u njemu bili smešteni različiti korisnici.“*
Put od hiljadu milja počinje prvim korakom, kaže jedna mudrost. A prvi korak na putu propasti ovog objekta, učinjen je 1984. godine kada je TRO Podunavlje, koje je deo objekta (restoranski deo u prizemlju) preuzelo početkom 1972. godine od Kulturnog centra opštine Beočin, Stari dvorac predalo URO Fruška gora (gazdovali hotelom Andrevlje). Nakon nekoliko promena zakupaca (Bubanja Dušan, Rodoljub Daničić Rođko) Stari dvorac je 1988. godine zatvoren. Dok su u njemu bili „društveni sadržaji“: Osnovna škola Jovan Grčić Milenko – do 1967. godine i Biblioteka i Radio Beočin – do 1988. godine, brigu o ovom objektu vodila je „društvena zajednica“, a zakupci onoliko koliko su ih na to ugovorne obaveze primoravale.
O napuštenom objekatu, u državnom vlasništvu sa pravom korišćenja na opštini Beočin, brine se JP Građevinsko zemljište i putna privreda. Čuvari tog objekta Nedžib Golubica i Milovan Pereski u velikim su mukama jer objekat, sam po sebi privlači ljude različiih afiniteta.
Drugi, veoma važan korak ka propadanju objekta čini niko drugi do vlasnik objekta – Republika Srbija. Naime, Vlada Republike Srbije 1997. godine, proglašava Stari dvorac za spomenik kulture i time svakom ko bi pokazao interes za ovaj objekat postavlja veoma rigorozne uslove njegove obnove i korišćenja.
Nemoćna, Opština poslednji trzaj za spas ovog objekta čini godinu dana ranije, 1996. godine, kada u dogovoru sa BFC-om odvaja značajna sredstva za rekonstrukciju krova Starog dvorca. Priča se, nažalost, tu završava. Sa objekta koji više nije bio pod stalnim nadzorom skida se sve što se na otpadu moglo prodati.
Želje i pokušaji
U poslednjih petnaestak godina bilo je nekoliko ozbiljnih pokušaja čiji je cilj bio – vratiti Starom dvorcu staru slavu i sjaj. Prvi, i možda i najozbiljniji, pregovori vođeni su 2005. godine sa predstavnicima italijanske grupe Adige Bitumi. Oni su, ozbiljni u svojoj nameri, izračunali su da bi za obnovu Starog dvorca trebalo oko 2,5 miliona eura. Samo za izmeštanje transportne trake BFC-a oko 700 hiljada eura. Razgovori vođeni, uz posredovanje Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, na početku mnogo obećavaju, a onda odjednom prestaju.
Drugi ozbiljni ponuđač biva Institut za ekonomiku poljoprivrede iz Beograda, koji u saradnji s predstavnicima Ambasade Austrije, nudi da Stari dvorac postane centar postdiplomskih studija iz oblasti poljoprivrede za ovaj deo Evrope. Ti pregovori vode se 2007. godine. Sa manje entuzijazma ali sa istim završetkom.
Kada su svi Beočinci pomislili – treća sreća – ozbiljne namere za zakup Starog dvorca iznosi Nemac Nikolas Wais. Predstavnici lokane samouprave sa istim, u novembru 2008. godine, potpisuju Protokol o namerama, međutim na javni poziv za prikupljanje ponuda za zakup Starog dvorca ne javlja se niko. Opšptina Beočin ne odustaje i novu šansu vidi u potpisivanju ugovora sa novosadskom firmom Futurizam. Direktor te firme Miloš Ćuruvija i tadašnji predsednik opštine Beočin Bogdan Cvejić svečano su septembra 2011. godine potpisali ugovor o zakupu na Novosadskom sajmu. Republička direkcija za imovinu nije dala saglasnost na ovaj ugovor i isti je nakon dve godine raskinut.
Poslednji pokušaj spašavanja Starog dvorca učiniće Radomir Jovelić Višerov koji preko sremskomitrovačkog Kulturnog foruma veoma ambiciozno vodi kampanju, koja, kao i sve ostale, biva kratkog daha i završava se neuspehom.
Pravo korišćenja nad objektom opština Beočin će izgubiti 2011. godine stupanjem na snagu Zakona o javnoj svojini, a vlasnik objekta Republika Srbija će 2015. godine finansirati zamenu krovnog pokrivača kako bi donekle sprečila dalje propadanje objekta. Samo to tada i ništa više do danas.
Pokretne slike i sećanja
Danas, Stari dvorac izgleda kao objekat preseljen sa ratišta. Polupano, razvaljeno, obijeno… Ponekad samo na TV-u, u nekom od brojnih filmova snimljenih na ovom mestu, stariji koji pamte ovaj objekat u punom sjaju, mogu se podsetiti kako je nekad izgledao. Podsetiti i uzdahnuti… A mladi, iz tih pokretnih slika, mogu samo naslutiti i zamišljati. Omiljeno mesto reditelja i filmskih ekipa (Čuvari zamka, Rani radovi, Doručak s đavolom, Lepa parada, Dečak i violina, Parlog, Crna mačka beli mačor, Crna svadba…) danas je više ambijent za jedan horor u kojem kao statiste vidim sve nas… Stojimo i čekamo da „dvorac izgubljenih duša“ postane gomila kamena i uspomena…
Sekula Petrović
Foto: Ismet Ademovski
*Dvorac Orenštajn u Beočinu – Virtuelna rekonstrukcija dvorca Orenštajn (Špicer)
Grupa autora, Akademija umetnosti Novi Sad, 2024.
