Piše: Boris Miljković
Svuda ima konja, ali kao da se nigde ne priča o njima kao ovde u Sremu. Sećam se, već dečačić bio, pa slušam dede pričaju o njima, o sremačkim konjima. Bogme, falili su tuđe, a i za svoje bi kroz redove kazali. Već su ih bili traktori zamenili, a oni i dalje o njima. I skoro svaki bi kazo, „Ta otiću u Rumu dogodine da kupim ponovo“. Ta i ja sam znao da neće, a znali i oni, samo se tešili. Al taj sjaj u očima i one bore na čelu pokazale bi koliko ti ljudi konje vole. Nekad bi kazali kupiće u Rumi, a nekad bi kazali „Samo kada smo se konja rešili“. Nekad bi napiti i suzu pustili. A znali se i posvađati čiji su bolji bili.
A ja u sebi mislio kupiće. Nadao sam se. Dete bio. Alkonja nestade i onda kada pokojni čika Branko „Melodije“ dođe da nam šparta sa proleća brazde za krompir, to je za mene bila sreća. Kobila riđa pa kad završe vežu je za „kola“, a ja sedim i gledam. Gledam u nju pa u našu štalu. A u štali traktor sada. Ni vrata, a ni „ringle“, nema više ni jasli oni drvenistari. Ko da smo sve tom traktoru dali, uf što ga nisam volo. Lasta i Vera odoše zbog njega. Al dođe neko vreme, krenu mlađi ljudi da kupuju beljce (lipicanere) i ti mladi obradovaše ove stare Sremce. Opet im oči sijaju, samo sada nekako drugačije. I tu kod „opančari“ na ćošku stajali bi i čekali Stevica kad tera. Onda bi rukom manuli da stane. Stao bi on uvek i kad mu nije do stajanja bilo. Jer i on je znao pa im pušto na volju. Da oni vide je lkajasi dobro stoje, da oni vide pršnjake jesu zategnuti, da oni dotegnu kolane i to sve polako natenane. A ustvari htela duša im i ruke naborane da osete još jednom u srcu čilaše. Ta znali su oni da je on to sve utego i da nema konja koji bi njemu bego. Al njima je taj dodir i miris konja trebo. Valjda su dušu svoju paorsku sa timranili jer celog veka su o konjima divanili.
Sa njima radili, sa njima u svatove išli, a neki se i uz topot konja sa`ranili. Paori sa brazdama na čelu i šeširima u reklji, njihovom odelu, gledali su te nove konje po selu. I opet su pričali o njima, o tim našim sremačkim konjima. I tako da znate, ta voleli su Sremci konje više i od zemlje, ta i od rođenog tate. I opet se čuje konja kas, a ja ponekad pogledam ka „opančarevom“ ćošku. Ali njih više nema da tamo stoje i čekaju Stevicu. Voleli su Sremci konje…
