Piše: Boris Miljković
Gledam danas u spomenik dok otac Slobodan čita opelo. Suze opet, a slike prolaze kroz glavu. Nisam hteo prošle subote parastos tati, jer mom bratancu je rođendan. Dosta nam je poklapanja datuma više, i danas obavismo tu godišnjicu.
Tih osamdesetih godima moj otac se oženio i – malo Banovci, malo Zemun. Ja sa dedom i babom.
Nedeljom kad odlazi, uvek stojim na gonku ili sedim tamo gore pored cveća. Baba mu nosi do kola spakovano sve što ima od domaćiproizvoda. Deda bi stao pored mene, pitao me nešto bezveze – kad sutra u školu ili počeo o golubovima priču. Nisam slušao, samo sam gledao u vrata i čekao da Bane izađe. Pratio bi ga do auta, on bi me poljubio, udario onako po kosi i rekao: „Uradi domaći večeras“. Seo bi u auto kao da je ljut i otišao. Usput bi dedi dobacio kroz prozor: „Ne moraš ga stalno voditi u rit“. Rit za one koji ne znaju, to je preko Dunava, tamo je deda držao svinje.
Ti rastanci su bili više u tišini.
Jednom sam čuo dedu kad je rekao babi: „Malo je to dete da bude stalno sa nama“.
Mislio sam da je ljut na mene, a posle vremenom sam shvatio. Moj otac nikad nije išao na roditeljski, uvek je išla baba i par puta tetka. I jednom dođe Bane na roditeljski, a ja sav bitan. Samo jednom je bio, k`o sada da ga gledam. Razumeo sam ja da on ima sada ženu, da ima i dete, moju malu sestru.
Pokušali su oni mene i u Zemun, ali sam pobegao busom. Jer sam često išao busom do keja i onda pešaka kejom do Hotel Jugoslavije. I pravac kod tate u kancelariju.
Voleo sam u menzi da jedem, to mi je toliko bilo bitno da sedim sa njim tamo.
A on bi u restoran da me vodi, ali jok, ja volim menzu.
Kada bih krenuo kući, pitao bih ga: „Je l` ideš u Banovce danas?“. Rekao bi: „Ne, ali u petak dolazim“.
Posle nazad na stanicu u „Lastin“ bus i kući, u moje Banovce. Kada se vratio i razveo dugo sam krivio sebe i mislio da sam razlog ja. Setio sam se i dedinih reči: „Malo je to dete“.
Posle je umro i deda.
Naravno i tu je bilo „filma“ jer kod nas k`o da je neko pisao scenario za film.
Tati pukao čir na poslu i hitna ga donese u zemunsku bolnicu. On leži na kolicima u hodniku. Kada je okrenuo glavu na drugu stranu, pogled mu se sretne sa dedinim koji isto leži. Deda doživeo infarkt i doneli ga.
Ne znam, ali mislim da su se tu zadnji put videli moj tata i moj deda. Posle je krenulo po zlu i dugo smo vodili bitke životne. Danas se setim, a nije mi do toga.
Kažu da dobro pišem, a ja bi` rekao da još bolje plačem…
