Piše: Boris Miljković
“Šapnuću ti nešto”, reče mi beli konj.
Reko`, “šapni”.
-Jesi li jeo maljuge i mleka kao mali?
Jesam, kažem. Sećam se vrlo dobro ko sada. Baba pomuze kravu, a deda donese puno lonče brašna ispod čekićara samlevenog, u drvenom koritu stoji za marvu. Mi smo kuruzno brašno jednostavno zvali brašno.
-A sećaš li se čaja od višnje?
Sećam se, k`o sada da gledam. Baba izađe u avliju, ubere dve grančice, stavi u lonče i na šporet – eto čaja!
-A sećaš li se kuvanog žita i odgore šećera.
Sećam se i toga. Ode baba, otvori onaj sanduk, uzme lonče žita… Kuva dugo i eto poslastice.
-A sećaš li se pasulja iz korita pokrivenog ćebetom i onu kost od šunke, malo luka i nema lepšeg ručka. Mleka i rezanaca, soli i šećera, pa kako ko voli. Jaje na oko na plotni smederevca i krompira u rerni sa lukom zaprženim u šerpici maloj i kašika-dve masti.
Setim se i astala sa fiokom i kreveta drvenog, a tako udobnog. Setim se proleća, setim se sreće i pisao bih dalje ali nešto mi ne da i neće. Setim se onih ruku ogrubeliod rada. Setim se na kredencu tegle meda. E, hvala vam baba i deda. Hvala za detinjstvo, hvala za sreću. Beli konj, bela griva, deda i njiva. Imali smo sve za sreću. Sećam se… A onda sam se “probudio” i opsovao dan što mi ukrade san. San na dane prošle i pogled na godine kakve su sad došle. Godine bez boja i svetla. Godine bez mirisa i ukusa. Godine gorčine i žurbe. Je l se sećaš?
Da, sećam se..
