U srcu Srema, gde se prošlost i sadašnjost prepliću u svakodnevici, narodni običaji nisu samo sećanje već i živa nit koja povezuje generacije. Iako se mnogi od njih danas retko praktikuju ili postoje samo u pričama starijih, njihova lepota i duboka simbolika svedoče o načinu života, vrednostima i zajedništvu nekadašnjih sremskih porodica. Ovi običaji – od svečanosti posvećenih novorođenčadi, preko prazničnih povorki devojaka, do sezonskih moba i starinskih verovanja – i danas čuvaju duh Srema i podsećaju nas ko smo i odakle smo. U nastavku slede priče naših novinara o najzanimljivijim običajima ovog podneblja, ispričane kroz svedočenja ljudi koji ih pamte, čuvaju i oživljavaju.
Sećanje na Lazarice
Jedan od običaja koji je nekada bio sastavni deo života u selima severne Mačve, a danas živi samo u sećanjima starijih meštana, jeste dolazak takozvanih Lazarica. Taj običaj, koji je polako utihnuo pre više od nekoliko decenija, i dalje živi u pričama, poput one Matije Tufegdžića iz Salaša Noćajskog, koji se sa setom seća svog detinjstva i Lazarica koje su tada pohodile selo.
–Na Lazarevu subotu, dolazile su Romkinje sa decom. Bilo ih je dosta, pevale su, igrale, a mi ih darivali. Išle su od kuće do kuće, pesme su bile na srpskom, uglavnom vezane za praznik ili prizivanje kiše – da godina bude rodna. Ima tome više od deset, ma i dvasedet i više godina kako ih nema – priča Matija.
Obučene u duge šarene suknje i haljine, okićene cvećem i mladim grančicama vrbe, Lazarice su bile prava prolećna povorka radosti. Nosile su cegere za darove, u koje su meštani stavljali ono što su imali – slaninu, jaja, pasulj. Novac se retko davao, ali su ih ljudi dočekivali s poštovanjem i srdačnošću.
–Bilo je zanimljivo, sećam se da ih je bilo baš dosta. Po čitavoj ulici, po selu, jedne za drugima. Mi deca smo ih s nestrpljenjem čekali. Dolazile su svake godine, redovno i to uglavnom Romkinje sa Modrana. One su uvek znale gde idu – često su ranije radile kod tih ljudi, pa su sada dolazile s decom, unučićima… Izađeš ispred kuće, gledaš, slušaš. Bilo je to nešto posebno – kaže Matija.
Uz Lazarice, i drugi običaji polako su nestajali. Romi su ranije dolazili i na seosku slavu – Trojice, tada bi čergari dovodili i mečku. I taj prizor, nekada uobičajen, nestao je još osamdesetih godina.
–Lazarice su mi ostale u lepom sećanju, jer je to bio ceo doživljaj. Radovao sam im se. Danas ih više nema, ali sećanje ne bledi na tu pesmu, nošnju, na neku radost koju su donosile – zaključuje Matija.
Kraljice vraćaju u stara vremena
Rumljani su među retkima u širem okruženju koji maju priliku da svedoče starom kraljičkom običaju koji je u ovom gradu obnovljen pre nešto više od jedne decenije. Kraljice su devojke koje na treći dan praznika Duhovi oblače najlepše nošnje i izlaze na ulice. Pevaju pesme za blagostanje, a domaćini koji širom otvore kapije ih primaju u svoje dvorište uz posluženje.
Nekada je to bila prilika da se mlade devojke prikažu, da ih mladići i njihove porodice primete i tako zasnuju porodicu. I danas se čuva ista simbolika, pa u ophod ulicama idu devojke starosti do 18 godina. Ansambl narodnih igara i pesama „Branko Radičević“ je u potpunosti rekonstruisao ovaj običaj kakav je bio pre više od stotinu godina i vratio ga među narod. Među kraljicama je bila je Ana Cvetojević.
-Prvo postimo, odlazimo u crkvu na liturgiju i pričest i onda krećemo. Pevamo pesme za devojče, za momče, za detence. Danas u kraljice idu naše devojke iz ansambla starosti od 15 do 18 godina, jedna devojka ide najviše tri puta. Nekada su se devojke rano udavale i to je bio uzrast u kom su se prikazivale budućim muževima. Tako i mi idemo do svoje 18. godine. Danas se ne udajemo tako mlade, već uglavnom odlazimo na studije ili menjamo sredinu, počinjemo da radimo, ali čuvamo siboliku onog vremena. Dogovorimo se sa domaćinima koji će nas primiti, a nekada je bilo dovoljno da se otvore kapije, da bi kraljička povorka ušla u kuću. Svakako je u pitanju prelep običaj i izuzetno sam poosna što sam bila deo toga – kaže Ana Cvetojević iz Rume.
Kraljički običaji imaju daleko dužu tradiciju, ali ih je zapisao Vuk Stefanović Karadžić. U Rumi je to bio deo seminarskog rada rukovodioca ansambla Petra Popovića, da bi se rekonstruisao i danas Rumu stavio na mesto jedinog grada u Srbiji koji je u potpunosti i na originalan način oživeo kraljice.
Oštrica u nebo da gore „seče led“
U danima za nama praćenim olujinim nevremenom, mogli su se videti stari običaji bacanja sekire u baštu. Stariji sugrađani kažu da je to bio običaj koji se tek po negde zadržao u selima. Bacanje gvozdenog predmeta, najčešće sekire, sečiva okrenutog ka nebu, prema starim verovanjima trebalo bi njivu, baštu ili dvorište da sačuva od leda i veće štete na usevima. Prekrštale su se kosa i grabulje, okrenute, kao i sekira na gore, pa neka tamo gore „seče led“.
U nekim krajevima bacale su se mašice ili tronožac okretao prema nebu, a negde i sirkova metla koja je letela na sred dvorišta. Nekada, kada nije bilo protivgradnih raketa, seljak je samo mogao da gleda u nebo (često je isto i danas), a da se protiv nevremena bori zvucima crkvenih zvona, litijama, molitvama, kosama, grabuljama, sekirama, ali i da se dogovara sa dodolama u kojoj meri će i kada da dozivaju kišu.
Povojnica za sreću
Kada se dete rodi, prva na babine dolazi mladina mama, darovi koje nosi zvali su se povojnica, a za ćerku porodilju obavezno svilene papuče, jer, malo od šale, zamera priji kako je opremila snaju, kaže sagovornica
Još pre rođenja deteta svekrve su imale različite načine za otkrivanje pola bebe. Ivanka Novaković iz Inđije svedok je tog vremena i poznavalac tradicije u Sremu.
-Svekrve su pod dva jastuka stavljale makaze i nož, pa u zavisnosti od toga na koji jastuk snaja sedne, pogađale pol deteta, priča tetka Ivanka, napominjući da se „istina utvrđivala“ i pomoću burme, gde je njeno kretanje u krug značilo dolazak devojčice, a vertikalnom linijom dečaka.
Dolazak novorođenčeta u Sremu pratio je niz živopisnih i raznolikih običaja. Za zdravlje porodilje i bebe najvažnije su bile babine, koje su propraćene šarolikom sremačkom tradicijom.
-Vest o rođenju bebe svekar i svekrva saopštavali su mladinim roditeljima sa pogačom, i tako ih pozivali da dođu da vide ćerku i unuče – priča naša sagovornica.
Ona kaže da je, takoreći, svaka kuća poštovala niz običaja za koje se tačno znalo značenje.
-Kod bebe se nije išlo uveče, samo preko dana, sa korpom u kojoj je bila obavezna pečena kokoška, pogača, dudova rakija, vino, sir, kolači, i uvek glavica belog luka, koja se stavljala pored bebe protiv uroka, objašnjava Ivanka Novaković.
Protiv urokljivih pogleda koristio se i crveni končić, koji se vezivao bebi oko ruke.
Rivalstvo između prija videlo se i na babinama, međutim, sve je na kraju mirio bebin plač, koji je dve bake činio najsrećnijim.
-I novci su se ostavljali pored bebe, i izgovarali stihovi u zavisnosti od toga da li je dečak, ili devojčica, „koliko novaca, toliko prosaca“, ili „koliko parica, toliko devojčica“ – seća se gospođa Novaković.
Sve se završavalo zajedničkim ručkom, u prijateljskoj atmosferi, uz najlepše želje mladim roditeljima i bebi.
Kažu da su razmirice imale samo prije, dok su se prijatelji uvek dobro slagali, a da je ipak na kraju uvek pobeđivalo međusobno poštovanje i ljubav.
Običaji u Višnjićevu
Penzionerka Dragica Mihajlović priča o običajima koji su bili aktuelni šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u njenom rodnom selu Višnjićevu, u šidskoj opštini.
-Sećam se kako smo u reci Bosut krajem juna i početkom jula potapali konoplju kako bi je pripremili za preradu. Snopovi konoplje bi stajali u reci sedam do 14 dana, zatim su se ispirali, sušili na suncu i tako suva bi se presama lupala da izađe drveni deo. Žene su češljale tu kudelju, imali su prvu klasu koja je bila kao konac i od koje se pravio veš i pokrovi za konje i drugu klasu, takozvane kučine od kojih su se pravile vreće za odlaganje pšenice. U to vreme imali smo svoje seme pa su ovu biljku svi gajili i proizvodili konce i platna od kudelje. Takođe, sećam se češljanja pačijeg i guščijeg perja koje smo posle koristili za jastuke i jorgane. Češljali smo ručno, skupi se moba, to uglavnom rade žene, a muškarci od velikih peruški prave ukrase. Višak perja se prodavao nakupcima koji su išli po selu i kupovali perje. Bio je u selu i običaj mlaćenja suncokreta, s obzirom da nije bilo kombajna pa se i to moralo raditi ručno. Kad se osuši na jesenjem suncu onda se isto tako skupi moba, sednemo u krug i svako uzme glavu od suncokreta i udara je štapom. Posle se ta zrna proveju da izađe prljavština i prašina. Baš je bilo lepo vreme jer smo se uz posao i družili, a mobe su uvek proticale uz priču i pesmu – priseća se nekadašnjeg vremena i običaja Dragica Mihajlović.
E.S.N.
