Kada umetnost izgubi svoje mesto u društvu, a umetnici ostanu bez glasa i podrške – neki od njih odluče da odu. Jedan od njih je i Cvetin Aničić, školovani lutkar i reditelj iz Šida, koji je u svojoj 48. godini sa koferom u ruci i bez znanja jezika, ali sa verom u umetnost, napustio Srbiju i preselio se u Nemačku, u grad Ahen.
Aničić je školovani lutkar, koji se u umetnost zaljubio sasvim slučajno 1997. godine, kada je upisao školu lutkarstva “Anima”, pod vođstvom legendarnog Milivoja Miše Radakovića. Upravo Radakovićeva posvećenost ovoj umetnosti i otkrivanje ogromnih izražajnih mogućnosti lutke opčinili su Aničića i usmerili ga ka životnom pozivu. Ubrzo nakon toga, upisuje čuveni NATFIZ – Nacionalnu akademiju za pozorišnu i filmsku umetnost u Sofiji, gde se lutkarstvu pristupa kao ozbiljnoj i kompleksnoj umetnosti, namenjenoj i deci i odraslima. Tamo nastaje i njegova diplomska predstava “Alisa u zemlji čuda”, koja je izvođena na festivalu u bugarskoj Silistri.
Još tokom studija Cvetin pravi svoje prve lutke i režira prve predstave, najpre u “Animi”, a zatim na Akademiji.
-U Bugarskoj je lutkarstvo izuzetno cenjeno i shvaćeno kao ozbiljna umetnička disciplina. Kasnije, po povratku u Srbiju, uprkos obrazovanju i entuzijazmu, nisam dobio prostor da se izražavam u institucionalnim lutkarskim pozorištima jer tamo, nažalost, uglavnom rade ljudi bez formalnog obrazovanja iz ove oblasti. Priliku sam dobio u Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku, gde sam režirao predstavu za odrasle – „Zašto se muve lepe na ONO“, koja je brzo postala zapažena i učestvovala na više festivala. U Srbiji sam decenijama pokušavao da gradim kulturni prostor u svom rodnom Šidu. Zahvaljujući podršci tadašnje direktorke Kulturno-obrazovnocentra Vere Radivojkov, pokrenuo sam lokalno pozorište, režirao predstave, organizovao festivale, sarađivao sa školama, Crvenim krstom, Domom zdravlja, i brojnim institucijama.
-Međutim, kada je politika ušla u kulturu, sve je počelo da se urušava. Ljudi bez stručnosti i znanja su postavljani na ključna mesta, programi su postali besmisleni i banalni, a umetnici omalovažavani. Moja plata je snižena iako imam priznatu diplomu. To je bio jasan znak da više nisam potreban. Nije lako otići u 48. godini, ali bilo je to pitanje opstanka mog dostojanstva. I tako sam došao u Ahen, sa koferom, bez znanja jezika – kao prognanik – priča o razlozima svog preseljenja u Nemačku diplomirani lutkar Cvetin Aničić iz Šida.
Kako kaže, u Ahenu je srdačno dočekan i vrlo brzo je dobio umetničku vizu, a gradski savetnik za kulturu lično ga poziva u Gradsku kuću i nudi pomoć. Počinje da vodi umetničke radionice u školi “Aber Hallo”, predaje umetnost i glumu u jednoj osnovnoj školi, a trenutno radi kao asistent režije u Teatru Brand na predstavi “Čarobni cirkus”. Paralelno, gradi sopstvenu umetničku platformu i uspostavlja kontakte sa lokalnom scenom.
-Za razliku od Srbije, u Nemačkoj je lutkarstvo institucionalno priznato, poštovano i razvijeno. Nije rezervisano samo za decu – postoji mnogo nezavisnih scena, eksperimentalnih formi i državne podrške. U Srbiji, nažalost, lutkarstvo je često potcenjeno, pogotovo kada ga ne vode ljudi sa pravim obrazovanjem. Ovde se diploma priznaje, rad se vrednuje, a umetnici ne doživljavaju poniženja. Ljudi vas cene – kaže Aničić.
Iako mu nedostaje domovina – ljudi, jezik, mirisi detinjstva, ističe da se zbog preseljenja nije pokajao jer ne može da se bori protiv vetrenjača.
A na pitanje da li razmišlja o povratku, odgovara iskreno:
-Možda jednog dana – ako Srbija ponovo postane zemlja u kojoj znanje ima vrednost, a umetnost smisao.
Iako voli svoj kraj i ljude koje je ostavio, Cvetin više ne želi da stvara u sredini koja ga ne poštuje. Umesto toga, priželjkuje da oni koje voli dođu kod njega – u prostor gde se umetnost ceni, a trud prepoznaje.
S. Mihajlović
