Nedavno, prof. dr Čedomir Antić, objavio je zanimljivu studiju „Republikanizam u Srbiji od 1804. do 1917. godine“, u kojoj daje svojevrsnu sintezu razvoja republikanske misli među Srbima.
Ovim istraživanjem, koje je bilo i povod za razgovor sa uglednim istoričarem, profesorom Beogradskog Univerziteta, Antić ukazuje ne samo na pravce razvoja danas dominantne ideje kod Srba, već i na činjenicu da su njeni začetnici istu gradili na sasvim drugačijim osnovama od onih na kojima je 1945. republika konačno „zacarila“ na srpskom etničkom prostoru.
Kažete da je naše republikansko iskustvo pokazalo da republika nije sama po sebi garant demokratije. Kada pogledamo Prvu i Drugu republiku, možemo li reći da je to iskustvo i teže od monarhijskog, tim pre što znamo da je kod nas ideja o republici došla kao odgovor na „loše“ stanje demokratije pod krunom? Možemo li reći da od 2000. imamo i Treću republiku i ako imamo u čemu se razlikuju te tri faze našeg republikanizma, šta bi bile tačke razdvajanja, a ima li i onih elemenata koji ipak govore o tome da smo od 1945. do danas i dalje u Prvoj, jednoj i jedinoj republici? Konačno, ako je nedostatak demokratije bio povod (onima kojima jeste) da odbace monarhiju, kako tumačite to što danas nedostatak demokratije (ako ga ima) nije razlog za odbacivanje republike?
– Nije dovoljno da neku pojavu ili ustanovu nazovemo nekako pa da ona poprimi osobine i kvalitete naziva. Srbi su monarhističan narod, o tome svedoči odnos prosečnog građanina prema presedniku republike. U Srbiji najbolji političari žele da budu predsednici republike sa osam protokolarnih ovlašćenja, mnogo više nego da postanu premijeri sa daleko većim moćima. Kod nas je republikanizam u 19. i početkom 20. veka bio posledica želje mladih i školovanih ljudi da preskoče čitave faze u političkoj modernizaciji države, koristeći se nepostojanjem starih i konzervativnih ustanova nastalih u srednjem ili ranom novom veku. Republikanizam je kod nas obesmišljen u času kada je 1888. i 1903. kruna priznala narodnu suverenost. Od tada vladar je ograničen „milošću Božijom i voljom naroda“. Pošto se Bog nepsoredno ne oglašava još od vremena hebrejskih otaca, jasno je da je kruna bila potpuno podložna suverenoj Narodnoj skupštini. U praksi je često nadvladavao monarh, ali to je bila posledica kako spoljnih opasnosti tako i kulturološkog obrasca i vizije idealne vlasti kod birača. U Kraljevini Jugoslaviji izbori su postali nacionalni popisi, pa je tog republikanizma nestalo, a kruna i vojska preostali su kao poslednji garanti jedinstva države. I tada je bilo potrebno da nacizam protera kralja, a komunistička vlast sa potporom najjaće armije u istoriji, ukine monarhiju. Sa prvom republikom (1945-1990) došlo je do društvenih promena koje su podrile temelje nacionalne integrisanosti i demokratskih tradicija. Vlast posvećena narodnom blagostanju nije se obazirala na narodnu volju i taj paradoks je istovremeno rehabilitovao monarhizam ali i učinio da većina građana bude protiv tradicionalne monarhije. O monarhiji kakva je danas u državama severne Evrope da i ne govorimo.
Da li to iskustvo zapravo govori u prilog tezi da radikalna rešenja nisu baš i najbolja? Nikola Pašić i njegovi radikali su prihvatili krunu, odnosno ona im je bila manje važna od mogućnosti popravljanja stanja unutar države pod krunom.
– Jugoslovenski narodi, a posebno srpski, nisu slobodnom voljom ukinuli ili zbacili monarhiju. Tako da su radikalna rešenja u 20. veku došla spolja, konkretno iz SSSR-a i od strane jedne jugoslovenske revolucionarne partije koja je pobedila u revoluciji. Čak ni tada monarhija nije ukinuta odlukom naroda na refrendumu – mada u njegov eventualni ishod, posebno obzirom na režim, ne treba imati mnogo sumnje.
Radikalna rešenja su za male narode uvek kobna.
U čemu je onda razlika između nas i Francuza čije se posezanje za radikalnim razrešenjem problema u konačnici ipak, da tako kažemo, isplatilo? Da li je u tom smislu 1945. uprkos svim našim republikanskim tradicijama, jedan vanredni događaj?
– U Francuskoj republiku nisu uspostavljali stranci. Naprotiv, ona je proizvod i koncept francuskog naroda. Francuzi i Srbi su monarhijski narodi sa narodnim dinastijama, ali je istorija učinila da obe države budu postojane republike, mada njihovi predsednici imaju određene monarhijske karakteristike. Francuska je velika sila i, zanimljivo, njene republike su, sa izuztekom prve, stvarili monarhisti: 1849. -princ Napoleon Treći koji je pobedio na izborima i posle proglasio Drugo carstvo; 1871. general Patris Mak Mahon; i 1946/1958 general Degol, koji je potekao iz monarhističke porodice a tvrdio je da ne obnavlja monarhiju samo zato što bi cena bila smrt 100.000 Francuza.
Koliko se ono što smo dobili 1945. razlikuje od onoga o čemu su srpski republikanci maštali i mislili? Aleksandar Lukić piše da je srpski republikanizam bio nacionalan i etički, da je ideal sadržan u vaspitavanju građana za život u republikanskoj vrlini. Svega toga čini se nije bilo nakon 1945. Ta republika niti je bila nacionalna niti je imala bilo kakvu etičku koncepciju izvan procene materijalnog kvaliteta života.
– Razlika je potpuna. Republikanci su se čak i u Narodnom frontu našli nasuprot komunistima. Osim Jaše Prodanovića, koji je bio slomljen čovek usled smrti sina i unuka poginulih u partizanima, ostali su brzo razumeli da KPJ ne želi parlamentarizam ni demokatiju, kao i da je duboko srbofoban. Oni međutim ni pre nisu imali veliku podršku birača i nisu bili asovan pokret. U instrukcijama Ustavnom odboru Edvard Kardelj nije imao u vidu jugosovenske ili srpske republikanske tradicije, već je kao uzor dao „jakobinsku republiku“. Takva repubika trebalo je da bude stepenik ka sovjetskom republikanizmu i kasnije odumiranju države.
Da li zbog toga danas imamo situaciju u kojoj se misli i to da Srbin ne može biti nacionalist i tradicionalist ako nije monarhista? Često među nacionalistima preovladava monarhističko stanovište jer se republikansko, ne bez osnova, svodi na komunističko?
– Istina je da su vezujući se za modernizacijske projekte socijalizma i jugoslovenstva komunisti, kao i srpski levičari uopšte, zapostavili Srbiju i Srpstvo. Njihov republikanizam je himera u kojoj žele da narod prilagode sebi, umesto da oslušnu želje naroda.
Vi ste monarhista. Zašto? Da li upravo zahvaljujući tradicionalnom opredeljenju naroda ili ima i nešto drugo? Da li ste „pravoslavni“ monarhista ili ustavni-parlamentarni? Ima li i kod monarhista podela na one koji su „novotari“ i onih koji ističu da su upravo oni ti koji baštine najizvorniju monarhiju?
– Monarhista sam uprkos porodičnim tradicijama i ličnim sklonostima. U izboru između „monarhijske republike“ i „republikanske monarhije“, ja sam sa dvadeset i četiri godine – pre pola života – konačno izabrao ono što je po mom uverenju u većoj meri demokratično, primerenije tradicijama i korisnije. U tome sam pokušao da budem moderan koliko i pragmatičan.
Svetozar Marković je govorio da su Srbi slobodu dobili bez krune i bez države, pa im otuda kruna nije ni potrebna da bi državu sačuvali. Za njega, monarhija je bila stvar svog vremena, ni manje ni više. Konačno, on je smatrao da je monarhija i opasnost po nacionalni interes, jer će sukobi u njegovo doba tri pretendentske porodice usporiti procese oslobođenja i ujedinjenja. Koliko je u tome imao pravo?
– Mislim da tu ima mnogo doktrinarstva i logičnog razmiljanja. Naprotiv, upravo je monarhija najupornija i najtrajnija srpska ustanova. Vožd Karađorđe je već 1805. izdao povelju Manastiru Hilandar – držao je Srbiju do Aleksinca, nije oslobodio Beograd, za druge ustanove osim monarhijske treba da ga podstiču iz Rusije, ali nastavlja tradicije Nemanjića. Da ne govrimo o ranijim nastojanjima da bude obnovljena država koja su uvek – recimo, u 16. veku, kada je kruna nuđena knezu Sigismundu Batoriju; početkom 17. veka, kada je stavljena u izgled Amadeu Savojskom i na prelazu između 17. i 18. veka, kada ju je čekao zatočeni grof Đorđe Branković – uvek počinjala sa izborom vladara. Marković je, uostalom prihvatao da monarhija ostane čak i u njegovoj idealnoj državi, čije je osnovne jedinice vremenom menjao i povećavao kako je shvatao sve teškoće modernizacije u zemlji kakva je u 19. veku bila Srbija.
Kada smo već kod Markovića, interesantno je jedno njegovo zapažanje, izneto u „Srbiji na Istoku“ da je kod Srba monarhija zapravo strana stvar, izraz volje turskih gospodara da pacifikuju ustanički narod. Na drugom mestu pak on piše o postojanju monarhija bez krune, navodeći primer rimske republike, čime želi da ukaže da srpska potreba za vođom više liči na vojno vođstvo, nego na monarhiju. Slažete li se sa ovom konstatacijom i da li uopšte stoji kao ispravna teza koja se često može čuti da je zapravo republikanski oblik vlasti kod nas „uvezen“ sa strane, dok je monarhija autentično naša stvar?
– Istoriografija je kasnije sasvim drugačije objasnila obnovu srpske državnost u Srpskoj revoluciji, Markovićeva predubeđenja su temeljno osporena. Kada je početkom 20. veka Meri Edit Daram posetila Kolašin tamo su svi bili za to da u Srbiji bude proglašena republika. Sa strane gledano ta ideja je bila apsurdna u meri da se Engleskinja zasmejala, pa uvredila svoje sagovornike tvrdnjom da će u tom slučaju svaki Srbin želeti da bude predsednik. Republika kakvu smo dobili 1945. i 1990. je u prvom slučaju i uvezena i nametnuta, a u drugom slučaju nametnuta.
Da li je, ako se i složimo da je monarhija „naša stvar“, oblik monarhijske vlasti koji smo dobili – naš? Da li su poklonici Obrenovića u tom smislu bliži istini kada kažu da su Obrenovići kao autoritarni vladari više „naši“ od Karađorđevića koji su, tu se pre svega misli na Kralja Petra Prvog, zagovarali ustavnu monarhiju?
– U Srbiji postoji taj negativni, ali i afirmativni mit o tome da smo „mimo sveta“. Nije tako. Evropska moda se pratila. Svetozar Marković to kritikuje u knjizi Srbija na Istoku. Ništa Obrenovići nisu bili autoritarniji od Karađorđevića – samo su okolnosti bile drugačije. Jedni i drugi nisu se mnogo razikovali od savremenih evropskih monarhija, posebno obzirom na razlike u društvenom razvoju.
A da li je uopšte i važno da li je nešto uveženo ili „naše“, ukoliko nam to nešto, bilo šta da je, više odgovara ili je prosto – istina. Možemo li hrišćanstvo uzeti kao primer?
– Tačno. Za razliku od Rumunije i Grčke u 19. veku Srbija je uglavnom dosledno preuzimala strane modele političkih ustanova. Posebnost je postignuta tek u kasnijim fazama komunističke vlasti.
Da li je monarhija na neki način i zla kob srpskog naroda? Ako uzmemo Markovićeve ideje, i na njih dodamo i gotovo simboličku predaju Bosne Beču da bi se dobila kraljevska kruna. Ima li u tom činu nečeg metafizičkog, ako pogledamo kakva je sudbina zadesila srpsku krunu?
– Bosna je predata Beču od Velikih sila i na kraju Osmanskog carstva, a ne od Srbije. To se dogodilo godinama pre Tajne konvencije. Monarhija je bila takva kakva je, ali je pod njom Srbija za 115 godina postigla oslobođenje, demokratizaciju, nacionalno ujedinjenje i u njenim granicama okupljeni su, na osam puta prostranijoj teritoriji od početne, sve južnoslovenske zemlje osim Bugarske. Ima ovakvih i onakvih vladara i predsednika, ali sistematska dezintegracija i asimilacija Srpstva dogodila se tek u komunizmu. Monarhija nije kriva ni za jugosovenstvo, koje je plod modernih ideja i koncepcija koje su u srpskom društvu prevladale od vremena Dositeja i Vuka do danas.
U svojoj knjizi o republikanizmu među Srbima, na jednom mestu pišete i o Svetom Pismu, odnosno pozivate se na Samuila i smatrate da je on govorio protiv monarhije. Može li se onda reći da je monarhija bila stvar ne volje, već dopuštenja, pa kao takva korak u nazad, pad? Neverništvo i sumnja dovode do potrebe posrednika? Da li u tom smislu ukidanje monarhije znači još veći pad i kuda to vodi danas?
– Izvesno je da je monarhija, kako god je objašnjavali – na osnovu Starog zaveta ili istoriografskih dela – bila jedan od važnih koraka ka uspostavi starovekovne države. Kod Jevreja ona je bila iskorak iz pelmenskog saveza ka državi. Razvoj polisa vodio je ka demokratiji i republici, ali kao što monarhija nije „Božiji dar“ i „idealno uređenje“ tako ni republika nije ishodište istorijskog razvoja uoči „kraja istorije“. Ako na tren zaboravimo na religijske aspekte, stanje u društvu postavlja parametre najboljeg oblika vlade i uređenja. Bez sporazuma eupatrida i demosa odnosno plebejaca i patricija, ne bi bilo atinske demokratije ni rimske republike. Bez pojave vatrenog oružja, štampe i pismenosti ne bi bilo modernog republikanizma. Danas su nepriajtelji demokratije ne samo krupni kapitali i duboke države, već i posthumana privreda, ratovi dronova, umanjenje važnosti pojednica u privredi, te nestanak zanimanja za politiku građana zarobljenih u virtuelnim stvarnostima rijalitija, neprobojnim mehurima „prijatelja“ na mrežama i guglovog alogoritma.
Pišete da je Vladimir Jovanović bio prvi srpski republikanac. Da li je on to bio samo uslovno, odnosno koliko je to pitanje srpskim liberalima bilo fundamentalno?
– Jedan izvor kaže kako je Jovanović bio republikanac sve dok nije posetio Veliku Britaniju, gde se „zaljubio“ u parlamentarnu monrahiju. U Švajcarskoj je štampao novine Slobodu i bio je republikanac, no petnaest godina kasnije postao je kneževski ministar. Velika većina srpskih radikala i liberala želela je suštinu – narodnu suverenost, prema kojoj je narod vlastan da bira skupštinu, vladu i posredno rukovodi zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću. Takav narod na kraju bira i svrgava monarha. Zato je oblik vladavine u svemu tome bio sporedan. U onovremenoj Srbiji praktično nema konzervativaca – počev od Vladana Đorevića do Milana Stojadinovića – koji u mladosti nije bio republikanac i socijalista. Ima razloga zašto su promenili mišljenje – na njih nije uticala samo privlačnost vlasti, moć krune i nespremnost velikih sila da tolerišu republiku u Srbiji, već i sazrevanje i sagledavanje malih mogućnosti da u Srbiji onog vremena republika bude stabilna i demokratska.
A da li je Dragiša Stanojević bio „isključivo“ republikanac? On u „Interesima Srpstva“ u jednom momentu iznosi zanimljivu ideju o tome da je moguće napraviti savez između naroda i krune, a protiv činovništva. Čini se da je i njemu pitanje krune bilo u tom smislu sporedno, da je ona dobrodošla ukoliko pokaže volju da se oslobodi činovništva.
– Stanojević je bio doktrinarni republikanac. Mada se kasnije od toga ogradio prihvatajući da je socijalna revolucija važnija od političke, a posebno od promene oblika vladavine. On se ipak vraća korenima i sa radikalima konačno razilazi upravo zbog toga.
U svom radu dotičete se i rasprave Svetozara Markovića i Dragiše Stanojevića. Čini se da je ta rasprava nedovoljno objašnjenja i da se preko nje olako prelazi. Gde je ona spram Markovićeve rasprave sa Jovanovićem, a gde su obe ove rasprave spram Ristićeve rasprave sa konzervativcima? Šta iz tih rasprava možemo saznati i koliko su one važne za istraživanje naše političke istorije? Koliko su bitne za razumevanje našeg socijalizma, liberalizma i konačno – konzervativizma?
– Ove rasprave su značajne, rekao bih, za inteletualnu istoriju Srbije. Rasprava Markovića i Stanojevića otvorila je veliko pitanje kako će biti vršena promena u Srbiji – odozgo ili odozdo. Pobedila je druga, Markovićeva opcija. Mada, promene su uprkos tom opredeljenju dolazile više odozgo i često pod spoljašnjim prtisikom. Nama je inače uvek nedostajalo političara i refomatora koji se bore za teorijska načela umesto za praktične ciljeve.
Šta možete reći za odnos Svetozara Miletića prema ideji monarhije i republike? Kako gledate konačno na to da su vojvođanski liberali bili protivnici „dinastijaša“, ali da su ipak išli na poklonjenja u Beograd i na Cetinje, te da su napadali „mešetarenje“ Petra Karađorđevića u ustanku 1875, a tri godine kasnije napadali iz svih oružja Vladu Ljotića i njegov „Narodni glasnik“?
Problem odnosa prema republici je pitanje odnosa prema stvarnosti. Koliko god načelni i doktrinarni bili, srpski republikanci su bili i svesni siromaštva društva, neprosvećenosti naroda i činjenice da su srpske države bile nesamostalne. U istoriji liberalizma u Srbiji profesor Branko Bešlin zato kratko piše o republikancima zaključujući da su i oni bili svesni da u onim ulovima, prilikom svakog mogućeg kompromisa prvo moraju da žrtvuju zahtev za promenom oblika vladavine.
Kako gledate uopšte na poziciju Vladimira Ljotića u srpskim socijalističkim krugovima? On je Karađorđevac, i to lični prijatelj Doma Kneza Aleksandra. Uz to je i socijalista, prevodilac „Komunističkog manifesta“…
– Za mene je pojava Ljotićeve generacije neobična koincidencija koja govori o tome koliko je srpsko društvo bilo nestratifikovano i malobrojno. Istu osnovnu školu pohađaju Petar Karađorđević, Vladan Đorđević i Vladimir Ljotić. Od prevodioca „Komunističkog manifesta“, socijaliste i političkog emigranta, do diplomate obe dinastije, koji je bio u delegaciji koja je ponudila krunu knezu Petru Ljotić je prešao jedan život koji u srpskim uslovima ni po čemu nije bio izuztak.
Kako gledate na monarhistička uverenja Dimitrija Ljotića? Da ostavimo po strani istorijsku ulogu i ocenu iste, da se držimo ovde čisto, da kažemo, srpske monarhističke teorije?
– Nisam proučavao međunartni period, a posebno ne ideologiju Dimitrija Ljotića. Ipak, čitao sam doktorat kolege Rastka Lompara, Antikomunizam u Kraljevini Jugoslaviji, kao i Ljotićevu biografiju koju je napisao. Na osnovu toga rekao bih da je pored tradicionalnosti koja je kod nas važnija nego u državama Evrope koje su nam uzori, ovde ulogu igrala i istorija fašizma u Francuskoj. Šarl Maras bio je monarhista, istina pragmatični, uveren da monarhizam i katolicizam omogućavaju red i poredak. Ne treba zaboraviti da je JNP „Zbor“ bio jugoslovenska organizacija, a jedan od stubova međuratnog jugoslovenstva bila je i kruna.
Kada smo već na ovom terenu, izuzetno zanimljivo i ispravo je Vaše zapažanje da su srpski republikanci bili revolucionarniji i od Tucovićevih socijal-demokrata. Da li se srpski sociajl-demokrati mogu na neki način smatrati i uslovnim monarhistima? Da li ih to izdvaja iz korpusa kojem pripadaju?
– Hvala Vam na toj oceni. Kada spominjete republikance mislite na jednu generaciju čiji je uzlet ugasio Prvi svetski rat – reč je o pokretu nastalom oko lista Republika koji je izlazio 1907./1908. i 1912., okupljen oko Slavka V. Krčevinca i Ilije Vasikića. Ova generacija nestala je nakon Prvog svetskog rata. Republikanci će postati bivši samostalci, koji su se prilikom stvaranja stranke – dve decenije ranije, posle 1903. godine – opredelili za monarhiju preglasavajući se međusobno u stranačkim ustanovama. Za razliku od socijaldemokrata, koji su čekali svetsku revoluciju i posvetili se globalnim temama, republikanci okupljeni oko novine Republika, bili su liberalni, podržavali su kapitalističko uređenje – mada su u svojoj ideologiji imali elemente socijalizma, ali i snažni ateizam – bili su nacionalisti, ali su bili i uvereni da sve zlo potiče od monarhije. Nastali u vreme ubistva kapetana Novakovića u Glavnjači i suzbijanja demonstracija koje su usledile, oni su bili vrlo ekstremni. Kasnije će međuratni republikanci, u vreme sporazuma sa komunistima i trijumfa revolucije 1945. godine, pisati o razdoblju od 1903. do 1914. kao o demokratskom vremenu, a republikanske kritike tog doba oceniće kao preterane.
Kako konačno danas procenjujete budućnost naše republike i naše monarhije? Da li će prva nastaviti da preživljava utoliko ukoliko je druga odavno mrtva, ali to sebi još uvek ne želi da prizna?
– Naše elite su epigonske. One su pod velikim uticajem SAD i EU, delom zato što su naša država i Balkan došli u takav položaj (kod nas je to posledica i ratova, sankcija, tranzicije…) a delom zato što su naši umovi u velikoj meri kolonizovani. Videćemo kako će se istorijski pitanje oblika vladavine razvijati u svetu. Ne verujem da je priča o monarhiji i republici zauvek završena. Samo što ponavljam: mi imamo monarhijsku republiku. Za obnovu klasične nasledne monarhije, potrebna je elita čiji bi sporovi bili pomireni uspostavom tradicionalne krune na čelu države. Pitanje je kakva je uopšte budućnost naše poslednje preostale dinastije – Karađorđevića, kao porodice. Izbor nove dinastije je, kako sada stvari stoje, dugoročno isključen. U ovim uslovima u Srbiji ne postoji uverenje da je, mimo argumenata tradicije, pitanje oblika vladavine uopšte važno. Republika kakva je definisana 1990. (2006 je to samo potvrđeno) ima podršku većine građana, ali ona koristi političkim i drugim elitama da zadrže monopol vlasti i moći. Njima je i SPC previše nezavisna i izvan sistema, još im samo treba kruna. Moguće je da će pitanje oblika vladavine pre biti aktuelno u Republici Srpskoj. Tamo bi uspostava moderne monarhije Karađorđevića – kneževine ili kraljevine – mogla biti važna simblička, integrativna ali i spoljnopolitički korisna stepenica ka samostalnosti.
Razgovarao: Stevo Lapčević
Foto: mc.rs
