Vinograd traži slugu, a takvom gospodaru Sofija Popović iz Jaska rado služi. Ova žena sama vodi čitav proces, od vinograda do proizvodnje i flaširanja vina na porodičnom imanju. To je porodična tradicija, kako njene, tako i porodice u koju se udala. I nakon muževljeve smrti, uz povremenu pomoć sina, nastavila je da radi u vinogradu koji održava i sama proizvodi vina.
Vinograd od 70 ari smešten je na potesu Teočin, na takozvanom srednjem brdu negde između Jaska i Male Remete, za koji kaže da je zbog strujanja vazduha i količine sunčeve svetlosti najbolje mesto za vinograd.
-To je mesto ceo dan obasjano suncem sa laganim povetarcem koje izuzetno prija lozi. Kod mene u vinogradu osnova je portugizer, zatim frankovka i hamburg i još po neka sorta. Tu je i novi vinograd, ali i stari koji je ostao u sredini koji iz sentimentalnih razloga nisam htela da vadim, kaže Sofija Popović.
Sofija se ceo život bavi vinogradarstvom. Njen otac je posedovao velike površine pod lozom i među prvima je posadio plantažni vinograd na kolju. Udala se u kuću u kojoj je vinogradarska tradicija duga 100 godina.
-Stoga i ne čudi što sam i sada sama žena u tom poslu. Kako sam osetljiva na laktozu, nikad nisam smela da pijem mleko, ali zato vino smem, odmalena. Porodica u koju sam se udala nije imala tolike površine kao moj otac, ali u toj kući sam se prvi put srela sa portugizerom-starom sortom svatovcem. Suprug, sin i ja smo rešili da podignemo veći vinograd i tako smo došli do naših 70 ari, kaže Sofija.
A tih 70 ari je negde na pola puta da se vinogradu bude sluga ili gospodar, mada Sofija kaže da je čovek vinogradu uvek malo više sluga. Pogotovo kada je u poslu samo žena.
-Posla ima cele godine. Na proleće je to plevljenje i sve radim sama, osim traktorskih poslova prskanja i košenja. U 80 odsto poslova sam sama, a sin pomaže koliko i kad može, naročito u poslovima u kojima je neophodna mehanizacija. Ranije sam više rezala sama, danas angažujem radnike, kao i zaštitarku. Plevljenje, skidanje zaperaka, zavlačenje loze radim sama. Berba se radi na mobu uz obaveznu feštu i to bude poseban praznik za sve nas uz muziku i prase, kaže Sofija Popović.
Veliki deo proizvodnje u Sofijinom vinogradu i podrumu odvija se, kako ona kaže, na starinski način, ručno. A to je prvo odvajanje grožđa, peteljke od zrna, preko stavljanja u velike kace, do muljanja, istakanja u druge kace, pa u burad…Posla, kaže ima, a vinograd je samo deo toga, jer nakon berbe, rad se seli u podrum, sve dok se vino ne rastoči u boce.
-Koliko god je zahtevno raditi u polju, toliko je i u podrumu. U zavisnosti od godine mogu da proizvedem oko 3.000 litara vina, najviše portugizera, zatim frankovke i rozea. Bude i nešto rakije, ali vino je primarno. I tržište je solidno, imam stare kupce koji dolaze na kućni prag, kojima šaljem poštom, dosta dolazi na moj izvor vode u Jasku gde takođe prodajem svoje proizvode, a polako krećem i u distribuciju u ugostiteljskim objektima, kaže Sofija Popović.
Od ovog posla se primarno ne živi, ali je odlična dopuna porodičnoj penziji koju je nasledila od supruga. Dovoljna da se pristojno živi i da se ispuni vreme stvarima koje se vole, a u Sofijinom slučaju to je vinograd. Zato se sama upustila u veliki posao koji zahteva vinogradarstvo i vinarstvo.
-Uopšte nije lako, ali uživam u tome. To su spori poslovi, posebno kada ih žena radi sama. Ali zelenilo i rad napolju odmaraju oči i dušu. Polako kroz 36 redi i rad rukom sa čistom prirodom. Za bilo koji posao treba mi bar desetak dana. Ipak, to je nešto što volim i svu sam zemlju dala u arendu osim vinograd. U vinograd niko neće uložiti kao što sam ja, ne samo materijalno, već i emotivno, zaključuje Sofija Popović, vinarka iz Jaska.
Kako kaže, obostrano jedno drugom daju svoju dušu, i Sofija svoju vinogradu i vinograd svoju Sofiji. U tome su našli pravu meru, pa ne planira da proširuje zasade, s obzirom na to da ovoliku površinu može da podmiri sopstvenim radom.
S.B.
