Niko ne zna šta je rat ako u njemu nema sina, rekao je davno jedan francuski filozof. A kako nijedan veći evropski sukob u istoriji nije zaobišao našu zemlju, čini se da na ovim prostorima nema porodice čiji očevi i majke nisu osetili ovu muku…
U vreme kada je blagi miris baruta već slutio na početak bratoubilačkog rata u tadašnjoj Jugoslaviji, čuveni mitrovački hirurg, dr Dimitrije Stojšić, bio je narodni poslanik u republičkoj skupštini. I baš jedna skupštinska sednica, kao i muka opisana u prvoj rečenici ovog teksta, doveli su do nastanka ove ratne priče, čiji fokus po prvi put neće biti na zverstvima, ubijanju i šovinizmu, nego na plemenitom činu spašavanja ljudskog života.
-U prvoj polovini 1991. godine, još uvek nisu počela ratna dejstva u Hrvatskoj. Ali, naši ljudi su već bežali preko Dunava u Bačku, a na vestima se sve češće govorilo o ubijenim Srbima u Vukovaru, od kojih su neki završili i u mitrovačkoj bolnici. Država se raspadala i sve je slutilo na rat, a republička skupština, između ostalog, donosi Zakon o ribolovu! U tom trenutku mi se sve smučilo. To je bio jedan od razloga zašto sam se nešto kasnije dobrovoljno prijavio u sanitetsku četu – počinje priču dr Stojšić, objašnjavajući da je tada čvrsto verovao u ideju jedinstvene Jugoslavije.
-Iste godine, moj stariji sin se peti put odaziva na mobilizaciju. Neke moje kolege, koje ne bih imenovao, sklanjale su svoje sinove u druge gradove ili u inostranstvo, a jedan je čak svom sinu iščupao nokat kako ne bi bio mobilisan. Ja tako nešto nisam mogao da uradim. Da je moj Milan odlučio da ne ide u Šid, gde je bilo zborno mesto brigade, ja bih to poštovao, međutim, ni njemu moralna načela nisu dozvolila da odbije mobilizaciju. Znao sam da je to ispravno, a sa druge strane, crkao bih ako mu se nešto desi – priseća se dr Stojšić i dodaje:
-Sutradan, vozim ga u Šid. Tamo je već pet hiljada ljudi, čitava brigada, a tu je i sanitetska četa, u koju sam godinama išao na vojne vežbe. Milan je tada bio apsolvent stomatologije, a u četi je bio nosilac ranjenika. Potpuno nefunkcionalno mesto za njega. Prilazi mi dr Reljić, tadašnji načelnik urologije, i kaže mi da 453. mehanizovana brigada nema opšteg hirurga u sanitetskoj četi. Meni je to bilo nedopustivo, pogotovo imajući u vidu to kakve sve povrede treba sanirati tokom ratnih dejstava. Bio im je potreban neko iskusan, a sa druge strane, ukoliko bih se prijavio na mesto hirurga, bio bih bliže svom sinu. Tako sam doneo odluku. Dragici (supruzi) ostavim cedulju da sam otišao za našim Milanom i odlazim u Šid. Odem kod pomoćnika komandanta za pozadinu i prijavim se dobrovoljno kao hirurg. Sedamo u kampanjolu i krećemo u Mitrovicu u kasarnu da zadužim uniformu, dok supruga, njen otac i moja ćerka, kreću u Šid da se vidimo i tako se mimoiđemo usput. Sudbina, valjda, nije dala da se vidimo pre mog odlaska na ratište. Kada je bilo rešeno da sam primljen u sanitetsku četu, dr Reljić odlazi kod komandanta brigade i kaže da sam se dobrovoljno prijavio, a pošto dve glave ne moraju istovremeno biti u ratu, mog Milana puste i on se vrati na studije – priča dr Stojšić, objašnjavajući kako mu je u tom trenutku ogroman kamen pao sa srca.
-Bio je 25. septembar kada smo krenuli ka Slavoniji. U Tovarniku se već vide tragovi rata, poneki kamion na putu, razrušene kuće i poneki leš prekriven. Stižemo u Negoslavce, nekoliko kilometara istočno od Vukovara da zamenimo kolege sa VMA, a sanitetska stanica brigade bila je smeštena u seosku školu, koja će u danima koji slede primiti više ranjenika nego što je iko mogao da nasluti…
U prva tri dana, priča, sanitetskoj četi falilo je mnogo toga. Sanitetski kompleti, koji su nekada bili izvanredno opremljeni, bili su pokradeni, a falio im je i poneki anestetik, što je zadavalo muke dr Stevi Danilovu, anesteziologu, koji je kao dobrovoljac krenuo za sinom izviđačem, kog nikako nije mogao da natera da se vrati kući.
-Ubrzo počinju ozbiljnija borbena dejstva i u prvih nekoliko dana, sve do 2. oktobra, bilo je podnošljivo. Između 15 i 30 ranjenika dnevno, uglavnom lakših. A taj 2. oktobar je bio najluđi dan koji smo imali. Mislim da je tada zatvoren prsten oko Vukovara i bile su najžešće borbe. Tada smo od sedam ujutru do sedam uveče primili 115 ranjenika. U poređenju sa mitrovačkom bolnicom i VMA to je veliki udar, a zamislite šta je to za sanitetsku četu, koja ima samo mene, dr Teodorovića, dr Rogulića, dr Danilova i drugo osoblje koje je teškom mukom postizalo da sanira toliki broj povreda, među kojima je bilo i teških. Pokazalo se da možemo to da zbrinemo, hvala bogu. Operaciona sala je bila mala, kao i čekaonica, odnosno prijemno-trijažno odeljenje. A ranjenika je bilo toliko da nam je nestalo stalaka za infuziju. Đorđe Škrbić (tada medicinski tehničar) otišao je u selo i nabavio rem za svinje, pa smo na kuke od rema kačili boce sa infuzijom i tako se snalazili – seća se dr Stojšić, čije su svetlo-braon mokasine nakon ovog dana u visini od dva centrimetra bile natopljene krvlju ranjenika.
-Tamo mi je strašno pomoglo iskustvo mitrovačke traumatologije i hirurgije. Na starom auto-putu smo imali mnogo saobraćajnih nezgoda, a najviše se ginulo na našoj deonici, gde su ljudi bili najumorniji. Tada smo imali pacijente iz Tajvana, Australije, Turske, Grčke, Irana… Saobraćajna traumatologija je bila bliska ratnoj, po broju povređenih za kratko vreme i po težini povreda. Razlikuju se samo po tome da li je povreda nastala kao posledica dejstva oružja ili mehaničke sile.
Tih dana, na širem području Vukovara, na obe zaraćene strane stradalo je i dosta civila. Ljudi, kojima je sudbina nametnula nesreću da se u pogrešno vreme nađu na pogrešnom mestu.
-Pravo je čudo šta ljudski organizam može da izdrži. Doneli su tih dana ženu sa razvaljenom desnom dojkom i otvorenim grudnim košem, tako da je pesnica mogla ući u grudnu duplju. Čitavo vreme borbi je bila u podrumu, a u vreme najveće bitke, kad je padala kiša, pošla je kao prava domaćica da zatvori prozore. Baš tada je šopio bacač. Pre nego što ću je operisati kaže: „Pazi doktore, internista mi rekao da imam slabo srce”. Zatvorio sam joj nekako tu rupčagu na zidu grudnog koša šijući mišiće i dojku, postavio drenažu toraksa. Sledeće jutro bila je začuđujuće dobro. Kažem joj: „Da prostite, je**š internistu koji vam reče da imate slabo srce. Srce koje je sve ovo izdržalo je kao u lava”.
Bilo je tog oktobra prilično burno na vukovarskom ratištu. Bilo je defetizma, kao u svakom ratu, a bilo je i zverstava i zločina počinjenih sa obe strane. Ipak, sanitetkoj četi bila je samo jedna stvar na pameti – spasiti što više života.
-Sa ponosom mogu da govorim o našoj sanitetskoj četi. Radili su većina sa velikim entuzijazmom i dobro obavili posao. Ne mogu reći ni da je bilo stresno, jer smo na stres navikli u ovom poslu. Nikada nisam osetio ni posledice stresa. Susrećeš se samo sa smrću. Nekad je nadvladaš, a nekad ona nadvlada tebe i tog nesrećnika. Nekad znaš da si sve najbolje uradio, ali… I naravno, postoji želja da se vratiš porodici. Po prirodi sam optimista i smatrao sam da je bolje da budem raspoložen. U kratkim pauzama igrali smo preferans i šalili se. Tako nam je bilo lakše da se izborimo sa smrću koja je bila svuda oko nas. Nikada sebi ne bih oprostio da nisam bio tamo – zaključuje dr Dimitrije Stojšić.
Inače, u to ratno vreme, od 250 republičkih poslanika, bilo je samo šest dobrovoljaca, dok su ostali svoje ratove vodili i huškali iz skupštinske klupe. A odlikovanja, kao što to obično biva, dobijali su oni sa „čvarcima“ na epoletama, koji miris baruta i krvi nisu ni osetili.
Priča o Darku Fotu
Drugog dana oktobra 1991. godine, u stacionar sanitetske čete u Negoslavcima donesen je ranjenik „beo kao kreč“.
-Videlo se da je iskrvario, a njegovi saborci molili su me da ga spasim. Pogledam u karton, a momak se zove Darko Fot. Nikada nisam imao predrasuda prema drugim nacijama, ali mi je bilo čudno što u to vreme vidim momka sa takvim prezimenom u našoj uniformi. Imao je dve ustrelne rane, rupturu želuca i tankog creva. Pun trbuh krvi. To je hirurški relativno lak zahvat i uglavnom bez težih posledica, što je i sanirano, ali brinulo me je to što je dosta iskrvario. Jedinice krvi nismo imali, jer ih sanitetske čete nisu zaduživale. Takva su bila pravila. U tom trenutku, jedino što smo mogli da učinimo bilo je to da njegovu krv iz stomačne duplje sipamo u bocu za infuziju. Rizikovali smo sa infekcijom, ali sa tim su mogli da se bore na daljim etapama lečenja. Bilo je važno da ga spasimo – seća se dr Stojšić, objašnjavajući da su Darko i još desetak teških ranjenika tada trebali biti poslati helikopterom u Srbiju, ali u jeku borbenih dejstava to nije bilo moguće.
„U tom trenutku, jedino što smo mogli da učinimo bilo je to da njegovu krv iz stomačne duplje sipamo u bocu za infuziju“
-Te noći sam ga pitao kako se oseća i odgovorio mi je da je dobro. U normalnim uslovima, on bi morao da primi pet-šest jedinica krvi, pa me je to veoma brinulo. Preživeo je noć, a sutradan je prebačen na VMA. Dan posle, čujem da je umro. Sećam se da je operacija protekla dobro, ali plašio sam se šoka zbog iskrvarenosti…
Nešto kasnije, 11. oktobra, stigla je smena i četa se vraća u Mitrovicu.
-U autobusu dva sedeća mesta, a iza je sve prilagođeno za nosila. U pozadini autobusa, na podu sedi nekoliko vojnika. Pričali su i čuo sam ime Darka Fota. Prišao sam im i pitao ih za njega, i tada sam saznao da je ipak živ! Saznao sam i zašto ga tako uvažavaju. On je bio komandir čete, a njegov brat Siniša zamenik. Išli su, pričalo se, grudima na mitraljeska gnezda. Dva meseca kasnije, dolazi portir i kaže mi da me traže neki vojnici. Među njima je bio Darko Fot, koga sam tada upoznao prvi put van operacionog stola. Tada sam i saznao za celu njegovu priču – kaže naš sagovornik i priseća se:
-Kada je 1990. godine bio predizborni miting HDZ-a u Vukovaru, Darko je bio sa drugom na pecanju. Čuvši ustaške parole i pesme, bacili su pecaljke i seli na moped, kojim su se provozali kroz masu na mitingu sa Jugoslovenskom zastavom i organizvovali kontramiting za Jugoslaviju. Brat i on su nakon promene vlasti bili spremni na neželjenu posetu, jer se znalo da su jugoslovenski orijentisani. Jedan dan, videli su patrolu koja ide ka njihovoj kući. Siniša je već krenuo ka kapiji, a Darko je uspeo da pobegne. Četrnaest dana Siniše nije bilo, a otac i majka su ga tražili svuda. Niko nije hteo da im pomogne, dok nisu platili „kome treba“. Sinišu su pustili, svog otečenog od batina i u gipsu. Rekao je Darku da beži, pa su zajedno na Trpinjskoj cesti osnovali četu. Kasnije prelaze na Petrovu goru, što je pored kasarne jedini deo Vukovara koji drže jugoslovenske snage. I kasarna i Petrova gora su opkoljeni. Vukovar pada, a jugoslovenske jedinice „češljaju“ ulice. Išao je Dalmatinskom, a Siniša paralelnom ulicom. Pravilo je bilo da, kada ulaziš u objekat, nikad ne hvataš za bravu, nego da uđeš kroz prozor. Darko je to i hteo, ali nije uspeo da se popne, jer je bio izgladneo i nesipavan i nije imao snage. Automat mu je ispao iz ruku, a u međuvremenu je udario bacač. Siniša je video da je Darko pao, pa u afektu kreće u dalja dejstva, ostavivši pratioce daleko iza sebe. Tada je primio 20 pogodaka u prsa i pancir ga je sačuvao. Međutim, poslednji pogodak bio je u bok, na spoju prednjeg i zadnjeg pancira. Njihov otac je čuo za pogibiju oba sina, pa gine i sam u želji za osvetom, da bi se na kraju ispostavilo da je Darko ipak živ i da su dezinformacije dovele do zaludne pogibije dva čoveka.
Darko Fot i dr Dimitrije Stojšić ostali su prijatelji do današnjeg dana.
N. Milošević
Priča je nastala na osnovu svedočenja dr Dimitrija Stojšića, a uskoro će se na portalu Sremskih novina, vidu feljtona, naći i segmenti dr Stojšićevog ratnog dnevnika.
