Piše: Boris Miljković
Samo zamisli da provedeš detinjstvo ispod ovih bregova pored Dunava. Svaku rupu znam. Znam gde počinje kamen, a gde blato. Znam sprud i znam da idem po njemu. Znam i ono “B. M.” urezano u bregu, što je stajalo do pre par godina. Urezao jedan dečak pre četiri decenije.
Tad sam našao gavrana upetljanog u žicu. Oslobodio sam ga iako sam se plašio. Znam i one rupe od lisica kod terase stare. Uvek su tu. Znam i špic ispod Kristićevog vinograda. Znam i zapon gde su mnogi mreže ostavili naspram oraja…
Sećam se i kamena na početku spruda, Andrićevog zaboravljenog “šekspir” štapa. Većala deca šta će sa njim. Al` ja bio “jači”, pa vratio onom kome pripada.
Koliko puta bih tiho prošao pored deda Čede dok spava na travi čuvajući ovce. A on bi samo doviknuo: “Borice, jel na Petrince u ribu?”. A ja trčim preko kamena, ispod brega do Petrinaca. Zvecka torba sa udicama i flašicama soka. Trčim kroz travu posle pored male bare, kroz vrbe i ševare. U ruci štap od bambusa, a u duši snovi dečaka. Gde ćeš lepše.
To trčanje i ono dečije lupanje srca puno adrenalina… Ne znam, možda ima nešto u tome. Otkud znam. Možda i te priče moje. Od trčanja, kamena pa trave, možda su tako nastale. Probajte deco, potrčite za snovima…
Slika: Branko Oreščanin
