Bilo da radi sa bukvom, jasenom, hrastom ili nekim drugim drvetom, Jovan Lovčević iz Noćaja sa izuzetnom pažnjom obrađuje svaki komad. I nije bitno da li je umoran došao iz fabrike u kojoj radi, da li je rano jutro ili kasna noć, 28-godišnjak svoj mir pronalazi u maloj radionici u kojoj nastaju raznorazni upotrebni predmeti, komadi nameštaja, ukrasi.
Jovan je završio Srednju prehrambeno – hemijsku i šumarsku školu u Sremskoj Mitrovici, te mu primarna obrada drveta nije strana, međutim procese koje nakon toga slede učio je sam ili zajedno sa svojim ocem koji mu pomaže u poslu.
-Drvo me je oduvek zanimalo i jednostavno pre nekog vremena osmelim se i počnem da izrađujem prvo neke sitnice, a potom i nameštaj za našu kuću. Činjenica da sa svojih 10 prstiju od na primer jedne daske napravim policu me je oduševila i iz dana u dan počnem sve više vremena i pažnje tome da posvećujem. Zainteresovala me je svaka sitnica koja ima veze sa obradom drveta, pa sam počeo da učim nove stvari, dosta sam čitao, gledao video zapise na internetu, posmatarao druge majstore koji su svoje znanje i umeće nesebično delili. Ideje su se samo nizale, a na proleće 2022. godine, kada sam u jednoj meri stekao dobru rutinu i dovoljno znanja otvorio sam se ka tržištu – priča Noćajac.
Jovan kaže da svako drvo ima svoje osobine i specifičnosti i da ga prvo treba upoznati, a on lično najviše voli da radi sa bukvom. S obzirom da je zaposlen, ističe da nije u mogućnosti da stolariji posveti vremena koliko bi želeo, ali zato za njega ne postoji umor. Porudžbine redovno stižu i sve ih je više.
-Generalno drvo je dobar i zahvalan materijal, ali mora se sa njim znati, zahteva pažnju, srpljenje, preciznost i ljubav. Mene rad sa drvetom opušta i koliko god bio umoran, kada treba da odem u radionicu ja taj umor više prosto ne osećam. Nije lako napraviti neki predmet, ili komad nameštaja, to je proces koji traje, pogotovo ukoliko se mašine koriste minimalno, kao što je kod mene slučaj, međutim predstavlja mi zadovoljstvo. Dan mi je, da budem iskren, kratak, u radionici vrlo često izgubim osećaj za vreme – nastavlja Jovan.
On dodaje da posla nekada ima više, nekada manje, kao i da su želje u zahtevi kupaca dosta raznoliki.
-Pravio i pravim svašta, od klub stočića, preko polica, raznih dekorativnih predmeta, komoda… U poslednje vreme se dosta traže pica daske i takozvane lopate, daske velike i male za sečenje. Meni je najzanimljivije kada dobijem „zadatak“ da napravim nešto što ranije nisam, i to doživljavam kao jednu vrstu izazova. Takođe, kod mene se u radionici ništa ne baca, svaki komad drveta nađe svoju namenu. Primera radi, nedavno sam za svoju kući od dela starog dedinog ormara napravio sat – objašnjava zanatlija.
Jovan kroz osmeh kaže, da do sada, nije bilo ni jedne primedbe na njegov rad i izražava nadu da će tako ostati i u budućnosti.
-Ponosan sam na svoj rad, ulažem se maksimalno i radim s ljubavlju. Žalbi nije bilo, trudim se da ispunim sve želje kupaca i još uvek nisam naišao na neku koju nisam uspeo da ostvarim. Priznajem, pojedine stvari su me namučile, ali ako ne uspem iz prvog puta, tu je drugi, pa ako treba i treći. Važna je praksa, važno je učiti. Ja najveći deo posla obavljam isključivo ručno, te za razliku od mnogih koristim samo osnovne, a nikako CNC mašine. Svakako bi mi to olakšalo i ubrzalo posao, međutim, mišljenja sam da mašina ubija čar ovog posla. Lično volim da rukom i šestarom sve iscrtam, pravim šablone, alate, graničnike. Priznajem, nije da svi cene ručni rad i to je sasvim normalno, ali ne bi trebalo da se vrednuje podjednako nešto što je stvoreno rukom i nešto što je napravio kompjuter – zaključuje Jovan.
D. Tufegdžić
