Piše: Nemanja Milošević
Naš narod je oduvek bio poznat po genetski ukorenjenom smislu za trgovinu. Posebno kada je u pitanju prodaja magle i trampa običnih bubrega za one bele. Mislio sam, tako, da smo prošle godine dotakli samo dno, kada se nakon superćelijske oluje pojavila masa “trgovaca” polovnim salonit pločama i “Kanjiža” crepovima, koji su koštali skuplje od novih.
Međutim, ovih dana sam shvatio da našim trgovačkim sposobnostima nema kraja i da smo sposobni da prodamo apsolutno sve, samo ako nam se ukaže prilika. I oca i majku, ako treba.
Bio je 15. januar. Zima se neka uvukla u kosti. Nakon što sam ostrugao led sa šoferke, krenuo sam na posao. I samo što sam izašao iz svoje ulice, pažnju mi je privukao petnaestak metara dug red, mahom starijih sugrađana, ispred pošte u naselju Matije Huđi, tamo kod “žive vode”. Baba nije spominjala da je prošla penzija, pa mi nikako nije bilo jasno šta toliki ljudi čekaju na onoj hladnoći…
Puštam radio i skrećem misli na neku sasvim drugu stranu. I baš u trenutku kada sam već smetnuo sa uma sliku reda umotanih ljudi na januarskom mrazu, u centru grada ugledah identičnu scenu. Red se protezao sve do službenog ulaza, odnosno do onog novog paketomata…
U tom trenutku, na radiju počinju vesti. Spiker kaže: “Svih 100.000 turističkih vaučera podeljeno je za samo nekoliko sati”. Tada mi je sve postalo jasno…
Što je džaba, i bogu je drago. Lepo kaže naš narod, koji je još od ranih jutarnjih časova pohrlio da zauzme red i preuzme svoj obećani vaučer. Na stranu to što gotovo niko od zaposlenih nije ni stigao do tog reda, jer ovi umotani sve razgrabiše – odmah!
Kada sam shvatio o čemu se radi, nisam se mnogo začudio. Voli naš čovek da dobije bilo šta, pa makar i pokvarenu hemijsku. Poklonu se u zube ne gleda. Posebno ako taj poklon na neki način može da se unovči…
Par dana nakon toga, po društvenim mrežama su se “vrtele” slike pomenutih redova ispred poštanskih ekspozitura širom Srbije. Svakog čuda za tri dana dosta. A onda su se prosto usijale Fejsbuk grupe namenjene trgovini.
“Prodajem turistički vaučer, cena 3.000 dinara” – uglavnom je glasio tekst većine oglasa. Neki su ih prodavali i za pet hiljada, ali konkurencija ih je, izgleda, naterala da obore cenu. Prodavali su se vaučeri i u paketima – tri za 9.000 dinara, a bilo je i cenkanja…
Sve u svemu, kupac bi u ovom slučaju dobro prošao, plativši 3.000 dinara za vaučer koji vredi 10.000, a prodavac bi imao tri crvene novčanice čiste zarade, jer nije uložio – ništa! Osim ukoliko ne računamo eventualnu prehladu zarađenu u redu pred poštom.
Ovakav vid trgovine, kažu nadležni, nije legalan. Ali, u dogovoru sa ugostiteljem – sve je moguće! Setite se samo kako su ovi vaučeri funkcionisali prethodnih godina. Pošto je vaučer moguće iskoristiti za minimum pet noćenja, a dosadašnjih pet hiljada dinara jedva da je zalegalo za dva dana, sećam se da je bilo ugostitelja koji su prijavljivali petodnevne boravke gostiju, koji su u njihovom smeštaju boravili, na primer, samo za vikend. Papir sve trpi, i zašto bi onda bio problem da ugostitelj prijavi osobu na koju se vaučer vodi, a da na smeštaj primi nekog sasvim drugog? Iz džepa mu nije, a u džep svakako.
Nego, kad bolje razmislim, izgleda da još najbolje prođoše oni koji su zakasnili da preuzmu vaučer. Tog 15. januara bili su u toplom, a petodnevno letovanje mogli su da dobiju za samo tri hiljade dinara.
Sa druge strane, nekima te tri hiljade, izgleda, znače mnogo. Stajati u redu, smrzavati se, pa na kraju i otimati oko vaučera, nije im teško palo. Ni fizički, a ni sa one moralne strane. Ukoliko naš čovek još uvek poznaje značenje te reči.
Sve ovo implicira da mnogim Srbima baš i nije stalo do letovanja u sopstvenoj zemlji. Oni su u tim vaučerima samo videli priliku da obezbede novac za nešto više od tri kile mesa. Pa, prijatno nam bilo!
