U selu Martincima, u šoru zvanom Čatlov, ratar Žarko Gabošac i žena mu Milka (iz kuće Parmakovića) živeli su mirno i srećno podižući troje dece: Damjanku – Dadu (1911), Jovanku (1920) i Marinka – Savu (1923).
Kao srpski dobrovoljac, Žarko je učestvovao u Prvom svetskom ratu i iz njega se vratio sa naprednim socijalističkim idejama. U selu ih nije krio, već se, naprotiv, otvoreno zalagao za lepši i čovečniji život svojih Martinčana. Nažalost, prerano je umro od tuberkuloze, 1924, u svojoj 27. godini, ostavljajući za sobom mnoge neispunjene želje i ženu sa nejakom decom.
Dok je zauvek napuštao najdraže, taj sposobni i imućni mladi čovek nije mogao ni slutiti kakva će ih neverovatna i tužna sudbina ubrzo snaći.
Majka je učinila sve da decu izvede na pravi put i školuje ih, kako joj je to Žarko i ostavio u amanet. Prvi plodovi su se nazirali već ujesen 1930, kada je najstarija Damjanka trebalo da maturira u Mitrovačkoj gimnaziji. Tada se upleo prst nesrećne sudbine. U lepu, pametnu i neobično talentovanu Dadu beznadežno se zaljubio bogati i ugledni seoski momak Mihajlo – Miško Šanta, koji joj je ponudio brak. Da li zbog neuzvraćene ljubavi, nerazumevanja roditelja ili čega trećeg, 20. oktobra te godine došlo je do tragedije: mladić je najpre ubio nesuđenu draganu, a zatim i sebe.
U porodici Gabošac nisu se mirili sa surovom istinom, ali život je tekao dalje. Kao da je njime, iz nedokučivih daljina, upravljao napredni socijalistički duh oca Žarka. I Jovanka i Sava su pošli u gimnaziju, gde se razvija i jača njihova skojevska i komunistička svest. Pored ostalog, nekoliko zajedničkih fotografija, iz 1938, sa Veljkom Kovačevićem, Gligorijem Ernjakovićem i drugim naprednim omladincima, najbolje svedoče o njihovom opredeljenju. Tih godina u selu je boravio i Cvijetin Mijatović, poznati revolucionar i posleratni rukovodilac. U školi i selu su mladi Martinčani među najaktivnijima, a uoči i po izbijanju rata njihova kuća u Čatlovu je stecište organizatora borbe. Dolazili su Boško Palkovljević Pinki, Stanko Paunović Veljko, Josip Hrnčević i drugi, tu je januara 1942. izabran Sreski komitet SKOJ-a u koji ulazi i Sava.
Brat i sestra su među prvima u pripremanju čuvene Martinačke bune, krajem februara 1942. godine. U toj akciji paljenja fašističke opštine u selu devetnaestogodišnji Marinko – Sava Gabošac je herojski poginuo, pošto se upustio u neravnopravan okršaj sa brojnijim žandarima. Desetak dana posle njegove smrti, Jovanka je pala u ruke neprijatelja.
NJihovoj majci Milki zla sudbina je po ko zna koji put grunula u kuću. Posle Žarkove i Damjankine smrti ona se ponovo udala i rodila kćerku Nadu (1932), ali je ubrzo i njen drugi muž tragično izgubio život. Možda i zato, dočekivala je Jovankine i Savine drugove kao svoju najrođeniju decu. A kada su njenog miljenika Savu ubili fašisti, bila je slomljena od bola. Pohitala je da zagrli mrtvog sina, od koga su je otrgle i uhapsile ustaše: „Znači, ti si partizanska majka!“
Bacili su je u sremskomitrovački zatvor, zloglasnu Kustodiju, mučili i tukli, a onda nakratko pustili. Kada je u selu saznala da je Jovanka uhvaćena, znala je da će i sama ponovo u tamnicu. U bolu i očaju, pomislila je da više nema razloga za život. I ranije je Milka bežala iz zatvora, ne bi li je čuvari ubili i prekratili joj muke. Pošto joj to nije uspelo, odlučila se na poslednji očajnički korak: skočila je u zatvorski bunar.
Posle rata, u ustaškoj arhivi pronađen je zapisnik sa suđenja Jovanki Gabošac. Teretili su je za komunističku delatnost, pomaganje odbeglim robijašima iz Mitrovačke kaznione i organizovanje ustanka. Ništa nije priznala ta prkosna i odvažna devojka, iako su je strahovito tukli i stavljali noge u usijanu peć. Ishod „suđenja“ je ionako bio unapred poznat. A nad jednom fotografijom, snimljenom 7. maja 1942. na sremskomitrovačkom groblju, prilikom posete ovom gradu, marta 1965, dugo se zadržao maršal Tito. Ostaće zauvek zabeleženo kako je hrabra skojevka iz Martinaca, neposredno pred streljanje, pljunula u lice ustaškog oficira.
* * *
Uspomenu na neverovatnu i tužnu istoriju martinačke porodice Gabošac godinama je čuvala Mitrovčanka Nada Brkić (1932 – 2010), njen poslednji izdanak. Milkino četvrto dete i sestra po majci Damjanke, Jovanke i Save, znatno mlađa Nada nije ni mogla da zapamti najstariju Dadu. Junačku smrt majke, sestre i brata, četrdesetdruge, iako u to vreme desetogodišnja devojčica, pamtila je doveka. Njeno potresno sećanje smo zabeležili pre tridesetak godina, u mitrovačkoj Kuzminskoj ulici.
D. Poznanović
Slika za pamćenje
„Jovanka Gabošac osuđena je na smrt u gradu svojih đačkih briga i ljubavi…
Bio je 7. maj 1942. godine. Lep sunčan dan. Olistali drvoredi gradskih ulica. Odjednom, naišao je autobus u pratnji kamiona, što su prevozili na smrt osuđene. Drugarice su sele napred, drugovi iza njih. Iz autobusa izvija se devojački melodičan glas: „Fruška goro, ti si puna lista, još će više biti komunista.“
Tako je Jovanka pevala i ostali su prihvatili…
Dok se ustaški oficir cinično smejao, dogodilo se nešto neočekivano. Jovanka mu je pljunula u lice. Taj trenutak ovekovečio je prisutan fotoreporter i slika je sačuvana.“
(Iz knjige Budimira Marina „Martinci u vihoru rata“, 1984)
