Piše: Nemanja Milošević
Snimak mladića koji su u Kruševcu fizički nasrnuli na policajce, nakon što su momci u plavom pokušali da ih spreče u kršenju javnog reda i mira, obišao je srpske internete ovih dana.
Pitate se, verovatno, kakve to veze ima sa Sremom? Pa, ima. Još kako. Taj događaj ima veze sa svima nama, u čitavoj zemlji.
Nakon što sam pogledao sporni snimak, prvo što mi se usadilo u glavu bilo je pitanje: Gde je nestalo poštovanje prema organima reda?
Tek tako fizički napasti policajca u uniformi, nekim starijim generacijama bilo je prosto nezamislivo. A bilo ih je svakakvih. I ovakvih, i onakvih. Mirnih i problematičnih. Ali, ta plava uniforma, voleli je neki ili ne, uvek se nekako poštovala.
Međutim, to poštovanje, gledajući kako su nove generacije polako stasavale, polako je postajalo sve slabije. I to ne samo prema organima reda. Godinama unazad svedoci smo i fizičkih napada na profesore u školama. Svedoci smo i porodičnog nasilja u kom su ulogu nasilnika počela da preuzimaju deca. O vršnjačkom nasilju je suvišno i govoriti. Dovoljno je samo osvrnuti se na nemile događaje koji su se proletos dogodili u OŠ “Vladislav Ribnikar” u Beogradu…
Uzevši sve to u obzir, postalo je jasno ne samo to da je poštovanje autoriteta izumrlo, nego da čitavom jednom sistemu vrednosti u ovom trenutku, u najmanju ruku, možemo dati tridesetogodišnji pomen.
Ko je kriv? Znam da često postavljam ovo pitanje, ali, prosto se nameće, po logici stvari.
Pa, odgovor je prilično složen. Mislim da je kriv svako po malo. S tim što bih u ovom slučaju izuzeo deo krivice roditelja, koji su još uvek relativno mladi, što znači da su i sami odrasli u moralno toksičnom okruženju.
Odrastajući tokom devedesetih godina, gledali smo kriminal na sve strane. Kič i šund bili su obeležje našeg medijskog prostora. Nakon demokratskih promena, malo toga se promenilo do danas, osim što su ti kriminalci iz devedesetih u međuvremenu postali ugledni građani (neću širiti, o tome sam već pisao). I dan-danas, na televizijskim programima možete videti “bivše” i sadašnje kriminalce kako uredno daju izjave i dobijaju medijski prostor. O rijaliti programima neću ni govoriti. A situacija nije ništa bolja ni u svetu interneta, gde je današnjim klincima najveća čast da ih neki lik udari patikom po glavi (da objasnim starijima, postoji neki lik na internetu, koji je jako popularan među dečurlijom, i njihova najveća sreća je kada ih on udari patikom po glavi).
I o kakvom poštovanju i o kakvom sistemu vrednosti onda govorimo? Džaba što ćemo o tome sada da im tupimo u školi, kada smo profesorima i roditeljima oduzeli gotovo sva prava, negirajući njihov autoritet…
A, ako profesor i roditelj nemaju autoritet nad mladima, zašto bi ga imala policija?
Mada, ruku na srce, taj autoritet su rušili i sami pripadnici organa reda, koje si, na primer, kad napraviš neki prekršaj u saobraćaju, mogao da kupiš za dve crvene…
Nego, ja sam čuo da je sve to nekada izgledalo mnogo drugačije. Kad napraviš neku glupost, dovoljno je bilo da te ćale pogleda i već znaš šta ti se sprema. Profesor u školi nije čak morao ni da povisi ton. Znao se neki red. A o miliciji da i ne govorim.
Svaki kraj je imao svog milicionera. Takozvanog pozornika. Kao Murga iz one pesme. Kažu, kad on prođe ulicom, ne smeš u oči da ga pogledaš, a moraš da mu kažeš: “Dobar dan”. Ako te slučajno nešto priupita, nakon što progutaš nekoliko knedli, po automatizmu kažeš: “Kriv sam”. Bez obzira jesi li ili nisi. Nema tu protivljenja i nema diskusije. Svaki milicioner je znao aikido, pa nije baš bilo pametno igrati se sa njegovim živcima.
Ali zato si mogao mirno da hodaš gradom. I danju i noću. Nije bilo klinaca koji demoliraju sve što vide nakon izlaska. Nije bilo ni droge na svakom koraku, kao danas. U današnje vreme, samo što ti je ne nude na trafici. Generalno je, i prema zvaničnim podacima, stopa kriminala bila neuporedivo niža od sadašnje. Pritom, niko te nije dirao ako “prespavaš na klupi”, jer nemaš gde da prenoćiš…
A i ti milicioneri su bili nekako drugačiji. Imali su stav, ponos, neka vrsta patriotizma je izbijala iz njih. Vodio ih je neki drugačiji sistem vrednosti. Biti milicioner bio je ozbiljan poziv, a ne običan posao. Služili su narodu…
I gde se sve to izgubilo, evo ni sam ne znam…
