Tek poneko naseljeno mesto u Sremu može se pohvaliti svojom monografijom, a o selima da i ne govorimo. A baš takvu knjigu – seosku „ličnu kartu“ – već nekoliko godina imaju Martinci, mada ova činjenica nije dovoljno poznata velikom broju njegovih žitelja. Mesto (onda se ono zvalo Budalia) u kojem je rođen rimski imperator Decije Trajan, a kasnije i mnoge druge značajne ličnosti, svakako zaslužuje da bude „smešteno“ među korice.
Monografska obrada jednog naselja, bez obzira na istraživački pristup i tematski profil, ne može bez prikaza njegovog geografskog položaja i društveno-istorijskog razvoja. Tako i etnolog Jovanka Dražić svoju knjigu, pod naslovom „Martinci. Etnološka monografija“ (izdanje Muzeja Srema, 2012), započinje podatkom da je reč o selu u Sremu, „četrnaest kilometara zapadno od Sremske Mitrovice, na glavnoj saobraćajnici Sremska Mitrovica – Šid“. Ono se graniči sa atarima Čalme, Laćarka, Kuzmina i Bosuta, južna granica mu je reka Sava…
Kako je, međutim, u pitanju etnološka monografija sela, u centru istraživačke pažnje Jovanke Dražić, dugogodišnjeg kustosa i muzejskog savetnika Muzeja Srema (u penziji od 2013) našla su se pitanja tradicionalnog života mesta koje danas broji nešto više od 3.000 žitelja. A da bi se došlo do relevantnih podataka, pored raspoložive literature, valjalo je konsultovati četrdesetak meštana (kazivača) i saradnika, obraditi brojne sačuvane predmete (građu), na licu mesta se upoznati sa nasleđenim stanjem, načinom života, običajima i savremenim trendovima. Ostvarivanje tog složenog zadatka, kaže Jovanka Dražić, u priličnoj meri je „bilo ograničeno i vremenski i finansijski“.
Pitanja za kazivače, saznajemo iz ove jedinstvene i za sremske prilike retke publikacije, odnosila su se na celokupnu narodnu kulturu, nekadašnji i sadašnji način privređivanja, graditeljstvo, tradicionalnu ishranu, tekstilnu radinost, odevanje, društveni život, običaje i zabavu. Sâma autorka je mnoge od prikupljenih podataka morala i da (pr)overi u praksi, prikupi stare i načini nove fotografije (porodice, kuće, privredni objekti, svakodnevni poslovi, nošnje, običaji).
– Martinci su selo koje je, uprkos promenama nastalim u drugoj polovini 20. veka, zadržalo opšte odlike srpske i vojvođanske kulture, uz izgrađivanje nekih posebnih, lokalnih nijansi… Nakon povremenih odlazaka u Martince tokom nekoliko godina, prvi zaključak je vezan za činjenicu da su gotovo svi segmenti materijalne kulture prepušteni propadanju (tradicionalna arhitektura, pokućstvo, različite alatke i pribor, tekstilni predmeti). Stanovnici ovog sela su godinama bacali na otpad predmete koje su nasledili od starijih, a koji više nemaju funkcionalnu vrednost – zaključuje autorka monografije, uz ocenu da su promene u materijalnoj kulturi najvidljivije u oblasti stanovanja.
Tek, delimično, u pojedinim kućama se čuvaju proizvodi narodne radinosti – ćilimi, torbe, peškiri, čaršavi, stolnjaci… Martinčani baš i ne pamte narodnu nošnju svojih predaka, doduše, koliko-toliko su zadržali jela iz stare vojvođanske kuhinje, pa i klasične pravoslavne običaje i ratarske obrede.
Već i sâmi podnaslovi i međunaslovi u etnološkoj monografiji Martinaca ukazuju sa kolikim trudom i posvećenošću je Jovanka Dražić obradila selo svojih predaka. Selo je do detalja predstavljeno iz geografskog, demografskog i istorijskog ugla, svoj poseban prostor imaju odrednice o privređivanju (zemljoradnja, stočarstvo, zanatstvo), seoskim objektima (kuće, pomoćne zgrade, placevi), o ishrani, odevanju i tekstilnoj delatnosti, društvenom životu i običajima (brak i porodica, kumstvo, zabava i dečije igre, slave, lečenje, pogrebni rituali)…
A ova knjiga bi, skromno će reći autorka, trebalo tek da posluži kao prilog za dalje proučavanje glavnih obeležja tradicionalnog života i kulturno-istorijskog nasleđa stanovništva sremskih naselja u 19. i 20. veku.
D. Poznanović
Osećanje pripadnosti
– Baveći se regionalnom etnologijom u Sremu, koji jeste moj zavičaj, često sam bila u prilici da se uverim kako mi to olakšava posao. Lokalna kultura mi je bliska, prepoznatljiva, ona je deo mog vaspitanja. Na terenu te ljudi, inače podozrivi, lakše prihvate ako se predstaviš kao neko „od njihovih“, jer im postavljaš pitanja o ličnom životu. Ali, treba paziti da ti to osećanje pripadnosti ne snizi prag objektivnosti, jer stručni rad ne trpi pristrasnost i sentimentalnost. Nadam se da sam to izbegla u monografiji Martinaca, pošto je to selo gde sam u detinjstvu provodila dosta vremena i na svakom koraku se susretala sa tim tradicionalnim načinom života, koji je u međuvremenu gotovo nestao – kaže Jovanka Dražić.
