Na putu za Grčku svako, od svoje kuće, mora proći deo svoje zemlje Srbije, a onda i širinom našeg južnog suseda Severnu Makedoniju u kojoj možete doći i do neobičnih saznanja. Na usputnom motelu ljubazna prodavačica će reći: Može plati i sa srpski denari! Shvatite da mi našu valutu izgovaramo „ikavski“ – dinar, a ona govori naški, „ekavski“ i kaže – denar. Tako bar zvuči. Šalu na stranu ovaj deo puta brzo prođe do graničnih prelaza i sve u iščekivanju prvih pogleda na čuveni Egej.
Nema dileme da je tokom letnjih dana i godišnjih odmora „glavni grad Srbije u Grčkoj“ Paralija, letovalište u Olimpskoj regiji koje Srbi obožavaju i na svakom koraku čuje se samo srpski jezik. Od Paralije, dalje uz morsku obalu proteže se Olimpik bič – Olimpic Beach, posle kog dolazi još jedna popularna srpska destinacija Leptokarija čiji se broj stanovnika udvostruči kada dođu turisti iz Srbije.
Uglavnom, ovaj deo Egejskog mora je najbliži srcu srpskim turistima, a najbliži je nekako i geografski, jer čim se prođe granični prelaz Evzoni ubrzo se na levoj strani puta ukaže morsko plavetnilo.
Na odmor i u povratku, pravilo je ne treba žuriti. Dakle, tu smo, kao kod svoje kuće.
Turistički i trgovački
Istorijski događaji nisu štedeli niti zaobilazili Leptokariju, počev od antičkih vremena do Osmanlijske imperije, ali koga to zanima od turista čije su oči uprte prema Olimpu, planini bogova na čijem se vrhu tokom cele godine beli sneg. Jer, ako odande krenu oblaci sigurno je da će biti kiše i propade još jedan dan za kupanje i sakupljanje boje. Tad se događa život kroz prozor za gestikulacije i srpsku pantomimu – nazdravljanje domaćom rakijom na daljinac. Takav dan se obično koristi za šoping štrapac.
Ipak, Stara Leptokarija – Palia Leptokaria bila je prvobitno malo ribarsko selo, skromnih meštana koji su živeli od ribolova. I danas postoje na obali ribarski čamci, skoro istovetni kao i oni prvobitni, isplove uveče doplove ujutru, pa kako šta bude. Malobrojni turisti ranoranioci su svedoci ulova koji ribari odmah raznose po restoranima ili čuvaju za redovnu pijacu, uvek utorkom.
Mesto koje ima u toku turističke sezone duplo veći broj stanovnika, posebno Srba koji su uvek najbrojniji, tako da su na drugom mestu Grci, pa Makedonci, a onda Poljaci i Česi koji dolaze u većim grupama. Ne d`o Bog tokom leta popis stanovništva?! Srpski se govori svugde i „najčešće“ neko je odavde imao dete tamo na školovanju u Srbiji pa smo i po tome bliski. Leptokariju deli železnička pruga na gornji trgovački, Shopping deo koji je malo uzbrdo i onaj donji isključivo turističko-ugostiteljski koji je prema obali i neposredno uz plaže gde su restorani, kafići, pekare i girosarnice. Bez obzira šta ko nudi, dosetili se domaćini i svi na prvo mesto napitaka napisali – domaća grčka kafa, koja se kuva na srpski način kao turska kafa. Nema više onih dilema espresi, nesesi, kratki, produženi, na u naprstak i slično. I ukusu, i miris, a naročito cena. Dva evrića tamo nije nešto, ali je dvesta grama kafe kod nas.
A gore, u trgovačkom delu, na samom početku jedna porodica, ženski deo je poreklom iz Platičeva, drži butik u kome se mušterije uslužuju na šest-sedam jezika. Nema nas baš puno po svetu, al` smo izgleda dobro raspoređeni.
Paradajz turisti
Turistička sezona počinje u ovim, nama bliskim krajevima, još u maju mesecu. Bez obzira kakvo će biti vreme, leto će ovde najduže trajati ako se uštine malo od proleća i jeseni, kupanja i turista će biti sve do oktobra. Кad se sve to sabere, ovo doba zove – bablje leto. Sezonu otvaraju i zatvraju najstariji, muškinje i ženskinje naučene na sindikalni turizam iz negdašnjih jugoslovenskih vremena. Bablje leto, tako mu dođe jer više ima ženskinja.
A čega nema na plažama? Ne šetkaju se tetovaže, vidi se tek na po nekoj muškoj ruci iscrtano srce probodeno strelicom i napisano JNA. Nema školjki i rakova, začudo, nema ni našeg duvana niti domaće šljivovice, a ako nema još dve nasušne potrebe, onda nastaje grmljavina i haos.
-Zbilja nema interneta?!
-Piše kako treba da se nakačimo svi tamo na nekog a on stalno prebukiran!
-Ujutro rano treba se obezbediti paradajzom. Nestane ga dok krene plaža.
Ako nema interneta i paradajza, bolje da nema leba!
Njihov paradajz ima slast, ima onu kiselinu, ima miris, nema bele žilice, nema zeleno oko peteljke, mekana ljuska se prosto topi, a klizi ko vino… Da nema paradajza šta bi bilo sa kobasicama, slaninom, šunkama, čvarcima, švarglom i dimljenim pečenicama? Paradajz, patlidžan, rajčica i još nekako ga negde zovu, koliko je poznato, biološki je voće, a upotrebno povrće. Potiče iz vremena Asteka, a i nešto pre, dok je kod nas stigao tek u šesnaestom veku. Uspeo toliko da se održi i da ga sada nema u Leptokariji. Taman posla!
Postoji i jedna stidljiva priča koja nas legitimiše kao – paradajz turiste. Istina je da se mnogo traži kao dodatak, jer svi nose gotovu hranu, a bez salate se ne može. Tu je paradajz car. Međutim, bivalo je da su naši naveliko, kao za malu privredu, kupovali jeftin paradajz, kuvali ga, pravili ajvar, pripremali zimnicu, sve na struju domaćina, pa zato sada u pansionima nema većih posuda, ima samo nekih šerpica, tanjira i escajga. Кažu da su neki naši sa takvim proizvodima izlazili utorkom na pijacu i od prodaje produžavali sebi letovanje. Sve ovo nekako vuče na teoriju zavere, ali znamo mi nas. To ti je sve kao klin čorba na paradajz začin.
Ako baš nema o čemu da se priča na plažama, onda se svi vraćaju starim, dobrim tradicionalnim sindikalnim temama: lekarima, banjama, vaučerima, sportu i politici.
Кakvi obilasci muzeja? Istoriju niko i ne pominje.
Mogao bi s punim pravom da nas podseti na ono svoje vreme car Srba i Grka Dušan Silni: „Osećajte se ko kod svoje kuće, ja vam garantujem!“
Nedeljko Terzić
