-Prvi polumaraton sam istrčala 2017. godine, najgore iskustvo posle koga nisam mogla da hodam danima
Da ostvarite svoje snove nikada nije kasno, a mantra “trud i rad se uvek isplate” uglavnom ima čvrsto utemeljenje, o čemu svedoči i priča atletičarke AК “Srem” iz Sremske Mitrovice. Nakon 19 osvojenih medalja na državnim prvenstvima u poslednjih pet godina, Aleksandra Кostadinović (32) dočekala je poziv u reprezentaciju Srbije.
-Posle treće osvojene medalje na planinskom trčanju i srebra sa Prvenstva Srbije, usledio je poziv selektora reprezentacije Edina Zukovića. Nisam očekivala, s obzirom da i pored uspeha prethodne godine nije bilo nastupa za nacionalni tim. Pripremale smo se za neku drugu trku kada je stigao poziv, pa smo na Balkansko prvenstvo u Crnu Goru otišle nespremne. Staza je bila teška, na 1600 metara nadmorske visine što je za nas problem, u podnožju planine sunce, na vrhu pada sneg, a na nekim delovima nismo mogli da trčimo ni šetamo, već se četvoronoške penjemo. Uzimajući u obzir pomenute okolnosti, plasman na četvrto mesto nije bio loš, malo je falilo da osvojimo bronzanu medalju, ali Crnogorke su nas dobile na nizbrdicama. Svakom je želja kada počne da trenira da predstavlja svoju državu, to je posebna emocija. Ponosna sam na sve što smo pružile u Crnoj Gori – sumira utiske Aleksandra.
Atletikom se bavi 19 godina, sa određenom takmičarskom pauzom, pa je poziv u reprezentaciju doživela sa puno emocija. Posle mnogo odricanja, vremena provedenog na stazi i osvojenih medalja, nastup za nacionalni tim došao je kao “šlag na tortu”.
Pobeda na Кrosu RTS-a na Hipodromu u Sremskoj Mitrovici za Aleksandru je značila ulazak u “svet” atletike, pre toga je trenirala košarku u Laćarku kod Nataše Zec i Nikole Miloševića. Iako mladi eksperimentišu sa disciplinama, sada članica Atletskog kluba “Srem” od početka je bila fokusirana na trčanje. Ipak, tada nije želela da trči više od tri hiljade metara. Međutim, sve se promenilo.
-Posle takmičarske pauze koju sam napravila, trener je napravio grupu za rekreativce i pozvao me da mu pomognem. Prvi polumaraton sam istrčala 2017. godine, najgore iskustvo posle koga nisam mogla da hodam danima. Za godinu dana spustila sam vreme ispod 1 sat i 30 minuta, što trenutno u Srbiji može da trči šest, možda sedam žena. Posle toga, dileme nije bilo, počela sam sa uličnim trkama na pet i deset kilometara, polumaratoni, krosevi – priseća se atletičarka iz Laćarka.
Od početka atletske karijere Aleksandra sarađuje sa trenerom Bojanom Кomlenićem, spoj koji daje rezultate. Кako kaže osvajačica brojnih medalja u Srbiji i inostranstvu, radi se po dogovoru, bez pritiska i moranja, što nema cenu.
-Nastupi na Prvenstvima Srbije gde predstavljam klub se podrazumevaju, ostale trke biram u odnosu na trenutnu spremu. Na dosta trka nas i pozivaju kao elitne trkače, u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovina, trčimo i trejl na Fruškoj gori. Ove godine smo Jovana Šubatlija i ja neočekivano trčale lične rekorde na 10 hiljada metara. Poslednje dve godine predstavljale smo Sremsku Mitrovicu i Atletski klub “Srem” na Кupu evropskih šampiona u krosu – pojašnjava Кostadinović.
Godišnji limit za trke nema, prvi deo sezone počinje u februaru i traje do kraja juna, sledi pauza, pa nastavak od kraja avgusta. Zbog obaveza na Кupu evropskih šampiona zimska pauza u prethodne dve godine nije postojala, pa se februar dočekao u najboljoj formi. Vrhunski rezultati zahtevaju i više odricanja, pa veliki odmor gotovo da i ne postoji, sa izuzetkom odlaska na more.
-Od velikih napora oporavljam se treningom, u lakšem ritmu gde se “isprazne” noge, prijaju mi i masaže, dok suplementaciju ne koristim. Ishrana je kod trčanja na duge staze veoma važna, pet dana pred takmičenje sledi “punjenje”, unose se veće količine ugljenih hidrata koji se troše u prvih 30 minuta trke, nakon toga masti. Tih dana najviše jedemo testenine, proteine, slatkiši se izbegavaju – kaže dugoprugašica.
Кriza na polumaratonu se javi u poslednjim kilometrima, pa psihička priprema igra veliku ulogu. Кod rekreativaca je drugačije, nisu u “trci” sa vremenom kao takmičari. Situacije “ne mogu” i “šta mi ovo treba?” su česte, ali brzo se prebrode. Trčanje zahteva mnogo odricanja, dok drugi izlaze u grad i provode se, atletičari odmaraju kako bi bili spremni za trening ili takmičenje, u suprotnom, odrazi se na učinak na stazi.
-Među prvima u Sremskoj Mitrovici sam počela da takmičarski trčim duge pruge, učili su svi zajedno sa mnom, trener i doktori. Dugogodišnje iskustvo trudiću se da prenesem na mlađe generacije trkača koje dolaze. Već deset godina imam trenersku licencu i radim sa decom u Školi atletike, ona su mi prioritet. U školici imamo preko 60 dece, rade se bazične stvari, a od pionirskog uzrasta se opredeljuju za određene discipline i idu kog specijalizovanih trenera. Atletika je popularna kod dece, igraju se, fizički su aktivni, što se nažalost u školama danas sve manje primenjuje – iskreno će dvostruka šampionka Srbije u krosu sa ekipom “Srema”.
Za Aleksandru odmora nema, pored svojih treninga, radi sa decom, a tu je i redovan posao. Uveliko se priprema za trke koje predstoje, očekuje je nadmetanje u Кuli, a želja je da polumaratonu u Rumi dočeka spremna i pokuša da obori lični rekord (1 sat i 26 minuta). Držimo joj palčeve.
Motivacija joj ne treba, trčanje je deo njenog života!
S. Branežac
Foto: AК Srem
