Davno se u našim selima izgubila tradicija prenošenja znanja i imanja sa kolena na koleno. Starost prosečnog srpskog poljoprivrednika uveliko je prešla pet „banki“, a mladi gotovo po pravilu napuštaju sela u potrazi za boljim i možda lagodnijim životom.
Ipak, ima i onih koji na svet gledaju drugačije. U porodici Novoselac iz Divoša, sa generacije na generaciju prenosi se mnogo toga – porodični posao, iskustva, ljubav prema sremskim plodnim oranicama, ali i imena – Petar i Đorđe – na svake dve generacije.
Petar Novoselac stariji se poljoprivredom bavi tri decenije. Od početna tri i po jutra zemlje, sa svojih deset prstiju stvorio je više od stotinu, a ljubav prema ratarstvu preneo je i na sina Đorđa, koji je u Divošu zasnovao porodicu.
Međutim, četvoro ruku nisu dovoljne za uspešan posao, pa im se u poslovima, koji u poljoprivredi traju tokom čitave godine, priključio i četrnaestogodišnji Petar Novoselac mlađi, Đorđev sin i unuk Petra starijeg.
-Svi zajedno radimo i svako ima svoj posao. Kako godine prolaze, ja polako „padam“, a moj unuk Petar „raste“ – kaže Petar stariji.
Njegove reči potvrđuje i istoimeni unuk.
-Dobro smo organizovani. Na primer, ja drljam, deda prska, a tata seje. I ništa od toga mi ne pada teško. Ko ima volju, taj se ne umara. Do sad sam naučio mnogo toga, ali u poljoprivredi učenju kraja nema. Još bih voleo da naučim da vozim kombajn i da popravljam poljoprivrednu mehanizaciju, a od poslova koje najviše volim da radim, iako volim sve poslove, najviše uživam u sejanju i oranju – priča mladi Petar, koji već uveliko razmišlja o upisu u srednju školu.
-Želeo bih da idem u poljoprivrednu školu, ali problem je u tome što poljoprivredni smer u Sremskoj Mitrovici više ne postoji, a nama su i Ruma i Futog daleko. Mada, bez obzira na to šta upišem, nastaviću da se bavim poljoprivredom. Svoju budućnost vidim baš ovde, u Divošu – dodaje.
Problem u nepostojanju srednje poljoprivredne škole vidi i njegov deda.
-Nezgodno je to što u Mitrovici više nema poljoprivredne škole. Ruma je daleko i dete ne bi moglo da bude kod kuće, bez obzira na to da li putuje ili stanuje tamo. Ne vidim smisao ukidanja tog smera, jer mislim da je neophodan, posebno zbog mladih koji žele da se bave poljoprivredom i da se obrazuju u toj oblasti – kaže Petar stariji.
Đubre daje rod
Inače, ekipa Sremskih novina porodicu Novoselac je posetila nakon završene setve soje. Kako kažu, kukuruz je već uveliko nikao, a pšenica je za sada u dobrom stanju.
-Kukuruz je već isterao četvrto pero i ovih dana ga treba prskati. S obzirom na sušu, jako je brzo nikao, za nekoliko dana. Setvu smo počeli 25. marta i sve je niklo, a niče i onima koji seju sad. Očigledno da je u zemlji bilo dovoljno vlage da niknu i da im je prijalo ovo toplo vreme. Međutim, možda je i bolje tako, jer kukuruz na taj način pušta koren dublje u potrazi za vlagom – kaže Đorđe.
Ipak, kao i mnogi naši ratari, i Novoselci su skeptični kada je reč o semenskom materijalu, posebno stranih proizvođača, koji je proteklih nekoliko godina bio značajno podložan različitim bolestima.
-Velika greška je što su nam zbog povećanja proizvodnje po hektaru date subvencije na seme, a trebalo je na đubre. Đubre daje rod! A sa semenom svakako imamo probleme. Naše, domaće seme se pokazalo kao bolje – ko je uzimao iz Erdevika, taj nije imao bolest kada je pšenica u pitanju. Nažalost, mi više nemamo institute koji bi proizvodili kvalitetno seme i prinuđeni smo da koristimo uvozno. Na taj način, em rizikujemo biljne bolesti, em novac dajemo strancima bez potrebe. Mislim da smo mi pre 20 godina imali vrhunska semena, a odustali smo zbog prinosa, što je šteta – smatra Petar stariji.
Što se prošlogodišnjih prinosa tiče, kaže, bili su šareni.
-Julsko nevreme je napravilo veliku štetu. Kukuruza je još i bilo, ali suncokreta ne znam da li je bilo 600-700 kilograma jer je sav popadao, a ni pšenice nije bilo mnogo. A što se tiče cena, tu katastrofu smo sami napravili. Čuvali smo hranu, jer je bila skupa, a niko nije očekivao pad cene, koja se na niskom nivou zadržala do danas. Jedino, cena kukuruza se malo povećala, ali ne drastično – kaže Petar i dodaje da današnji poljoprivrednik zbog nestabilnih klimatskih uslova „svake godine ide u prvi razred osnovne“.
Subvencije i mladi
Da bi se poljoprivredna proizvodnja razvijala, neophodno je redovno obnavljati mehanizaciju, što često nije moguće bez subvencija.
-Sami smo pre nekoliko godina kupili novi traktor na sajmu, ali mislim da smo trebali više da koristimo subvencije. Do sada smo dobili drljaču, plug, prskalicu i sejalicu i ti podsticaji nisu loši. Trenutno smo preko konkursa 50:40:10 konkurisali za kupovinu nove prikolice – kaže Petar stariji.
Ipak, kako bi selo ostalo mlado, na mlađe naraštaje je, ističe, trebalo misliti ranije.
-Moj unuk je obezbeđen i Đorđe i ja smo mu iskrčili put. Ali šta je sa onima koji nisu imali od čega da počnu? Trebalo je generacijama unazad državnu zemlju davati u dugogodišnji povoljan zakup mladima, a sada je, čini mi se, već kasno. Potrebno je da mlad čovek ima od čega da počne, da dobije vetar u leđa, kao bi podigli selo. Zato i ne čudi što se većina danas ne bavi poljoprivredom – smatra naš sagovornik i dodaje da bi zadrugarstvo delimično moglo da reši probleme današnjih poljoprivrednika.
-Mi koji imamo veće posede nećemo propasti, ali problem je sa onima koji imaju manje njive. Nekad su se ljudi lakše dogovarali, ali nešto se sa njima desilo. Da li smo pomislili da smo toliko ojačali i da nam zajednica nije potrebna – ne znam! Mislim da treba da imamo zadruge, ali ne privatne, nego osnivačke. Poljoprivrednici bi na taj način bili ujedinjeni i lakše ostvarivali svoja prava, a istovremeno bi i bolje prolazili na tržištu zajedničkim istupanjem – zaključuje.
N. Milošević
