Piše: Nemanja Milošević
Ove nedelje, tema se, prosto, sama nametnula. Masovno ubistvo u osnovnoj školi na Vračaru i sličan događaj u okolini Mladenovca, koji se dogodio dan posle, ostavili su nas sve sa velikim znacima pitanja iznad glave – koliko smo bezbedni?
Da bismo zaključili da li su ovi događaji bili puka slučajnost ili pak ne, potrebna je duboka analiza. Ali, jedno je sigurno – ljudskih, odnosno, dečijih života više nema i to je jedina istina. I kao hladan tuš, sve nas je pogodilo saznanje da je bilo ko od nas mogao da bude žrtva, jer, očigledno, ni društveni status, ni slika koju pojedinac ostavlja o sebi u zajednici, nisu garant da upravo on nije neko ko bi mogao da povuče obarač. To je nešto što ne možemo da predvidimo, niti da sprečimo, bar u trenutku kada do toga dođe. Ali, postavlja se pitanje, šta je ono što ubicu čini ubicom?
O dečaku ubici iz škole “Vladislav Ribnikar”, znam samo ono što sam čitao i slušao u zvaničnim saopštenjima. I, iskreno verujem da je ova tragedija ipak mogla da se spreči. Ali, ne u trenutku kada je naoružan do zuba ušao u školu, nego mnogo ranije. Deca, svakako, nisu proračunata kao odrasli ljudi i stvarima više pristupaju srcem. A ukoliko dete kontinuirano trpi verbalno zlostavljanje (kažu da je toga bilo), moguće je da dođe do svojevrsnog revolta. O pritisku roditelja neću mnogo da govorim. Odavno je poznata priča o roditeljima sa prevelikim ambicijama, kojima je više od zdravlja i sreće sopstvenog deteta bitniji njegov prosek na kraju školske godine. Sa tim pritiscima se ne nosi svako dete na isti način. Još ako se sa njim ne razgovara o sistemu vrednosti, o značaju ljudskog života i činjenici da svaki problem ima rešenje, pitanje je šta sve može početi da se vrzma po dečijoj glavi.
Takođe, ni društvene mreže i video igrice koje se ovih dana spominju kao dežurni krivci za pomenutu tragediju, neću mnogo komentarisati. Reći ću samo da su već generacije i generacije (među kojima sam i ja) odrasle koristeći različite društvene mreže i igrajući raznorazne pucačine iz prvog lica, pa niko zbog toga nije ni pomislio da uzme pravo oružje u ruke i zapuca ni u vazduh, a kamo li na ljudsko biće.
O načinu čuvanja oružja i njegovoj dostupnosti maloletniku suvišno je reći bilo šta.
E sad, da se dotaknem i pucnjave i ubistava u Mladenovcu. U ovom slučaju, rekao bih, takođe je zakazalo kućno vaspitanje. Jer, opet ću ponoviti, neko nije na vreme naučio šta znači sistem vrednosti i ljudski život. I, kada već spominjem te sisteme, reći ću i to da u oba slučaja nije zakazao policijski, pravosudni ili nekakav drugi sistem, što se danas često spominje. Zakazao je upravo taj sistem vrednosti, koji je sistematski uništavan tri decenije unazad.
U ovom slučaju, jedan detalj mi je privukao posebnu pažnju. Pošto nemam još puno redova na raspolaganju (a imao bih još mnogo toga da kažem), fokusiraću se na majicu sa neonacističkim simbolima koju je nosio ubica.
Neko ko je zadojen nacizmom, složićemo se, ni ne može ceniti ljudski život, jer ta ideologija se sama po sebi, kroz istoriju, pokazala pogubnom po ljudski rod, odnevši sa sobom stotine miliona nedužnih života. A upravo ta ideologija, na ovim prostorima je poslednjih decenija rehabilitovana, da ne kažem i glorifikovana. Dok iz istorije iz godine u godinu (svi mi na Balkanu) brišemo tekovine antifašističke borbe našeg naroda i u istorijske čitanke guramo bivše nacističke saradnike, kako možemo očekivati da nam omladina razvija sistem vrednosti zasnovan na humanosti? I, zašto nas onda nacistički simboli na majici ubice čude?
Zato, da bismo ovakve događaje sprečili, mislim da bi bilo bolje da više pažnje obratimo na sopstvenu decu, na njihove potrebe, probleme, nedoumice. Da sa njima razgovaramo o vrednostima, o tome šta je ispravno, a šta ne. I, dragi roditelji, ne bi bilo loše ni da se malo odmaknete od TV ekrana. Jer, iako deca ne gledaju rijaliti programe u kojima su glavne zvezde kurve i kriminalci, ona gledaju vas kako takve programe danonoćno upijate, odobravajući tim činom sadržaj koji vam se plasira.
