Drugu polovinu 20. veka u Inđiji obeležila je ekspanzija krznarske industrije, u kojoj je bilo zaposleno nekoliko hiljada radnika i koja je izvozila bunde u veliki broj zemalja: Češku, Mađarsku, Slovačku, pa i Ameriku.
-Muka je bila spojiti dva parčeta, a da se ne poznaje šav, radilo se na normu, trebalo je za smenu sastaviti 7-8 komada, uz nadzor majstorice, koja je pomno pratila svaki pokret, počinje svoju priču majstor Stevan Slonka, krznar iz Inđije.
-U „Krznaru“ sam došao kao mlad momak, sa 27 godina. Svi su govorili da neću zaraditi platu, ali ja sam uspeo. Taj zanat sam znao napamet, radio i zaradio, kaže naš majstor, koji je već više od četvrt veka u penziji.
Bila su to, kaže, srećna vremena za krznariju, plata lepa, a bilo je i viškova.
-Štavara i šivara su imale svoj sistem rada, lančani, a mi krzari smo radili svaki za sebe, pa kako se pokažeš. Iako slični, krznarski i ćurčijski zanat se razlikuju. Mi smo šili damske bunde, a ćurčije su štavile sirovu kožu, pa pravile bunde od 12 – 13 koža sa kojima možeš i u Sibir da ideš. U početku su se šile šoferske i železničke bunde, koje smo radili kao na traci, a posle su došle damske bunde, za koje je trebalo biti pravi majstor – kaže majstor Stevan i dodaje:
-Gospođe su birale nerc, uglavnom su dolazile iz Beograda, i za jednu takvu bundu plaćale i do 6.000 maraka, dok su žene sa sela, uglavnom, tražile nutriju, jer se ona masovno gajila u seoskim domaćinstvima u okolini Inđije, priseća se Slonka.
Svoj krznarski i životni put, u jednom trenutku nastavio je u Nemačkoj i Francuskoj, posle čega se vratio u Inđiju, obogaćen novim znanjem i iskustvom. To mu je pomoglo da bolje i upozna mušterije i njihove zahteve.
-Bila je jednom jedna novinarka, htela je bundu od lisice, ali ne ravnu, nego sa pačijim kljunom, kaže majstor Slonka, koji je sašio kako je mušterija zahtevala.
Međutim, kaže mlada novinarka: „Lepo je, ali mi se ne sviđa“.
-Angažovao sam suprugu da joj spremi kafu i ručak, da ostane da sačeka da ja to prepravim. Slična je bila situacija i sa jednom profesorkom, koja je tražila takozvana „podignuta ramena“. Kad sam uradio po dogovoru, došla je posle par dana i rekla: „Treba više“, a ja sam i to sredio, priča uz osmeh naš domaćin.
Iza tog osmeha ostao je grč na licu, zabrinutost za budućnost ovog zanata, za generacije koje ne pokazuju interesovanje da nauče šav da naprave. Za 26 godina koliko je u penziji, majstor Slonka je imao samo jednog učenika, koji se ipak, na kraju opredelio da bude prevoznik. Kaže, više se isplati.
U njegovoj staroj radionici funkcionišu još tri-četiri mašine, materijala još ima, ali ničeg drugog nema, ni mušterija, ni mladih šegrta. Lepota ovog zanata ostaće u sećanjima starih krznara, a gospođe sa početka priče sada biraju neke druge ogrtače, kaže inđijski krznar.
M. Stupar
