U godini kada obeležavamo osam decenija od masovnog streljanja nevinih Sremaca, 1942, tokom “sremskog krvavog leta”i drugih zločinačkih akcija, sećamo se i dvojice prosvetnih radnika – bivših učenika nižih razreda Mitrovačke gimnazije, čije mlade živote je odnela krvoločna fašistička neman. Jedan, rođen u Кuzminu, tek započeo učiteljsku karijeru, drugi, rodom iz Martinaca, nesvršeni đak učiteljske škole, našli su se pred cevima nemačkih okupatora i njihovih slepo odanih, ovdašnjih saradnika i egzekutora.
Učitelj Nikola Juhik je rođen 20. maja 1912. godine u Кuzminu, od oca Mihajla i majke Marije. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, četiri razreda gimnazije u Sremskoj Mitrovici, a učiteljsku školu, 1933, u Pakracu. Prvo radno mesto je dobio u selu Jelovljani (Tetovo, Makedonija), da bi posle dve godine bio premešten u Кuzmin, a pred sam rat u sremski Jarak.
U jesen 1941. godine, kada je okupator osnovao privremeni logor u Jarku, u koji su doterane hiljade ljudi, uglavnom iz Mačve, i učitelj Nikola se našao među meštanima spremnim da organizovano pomognu zatočenicima. Кako se logor nalazio na poljani, ograđen bodljikavom žicom i bez najosnovnijih uslova za preživljavanje, Jarčani su, tajno, logorašima pružali pomoć u hrani i vodi. Podrška je bila nesebična i dragocena, pa su mnogi životi tada spašeni.
Pred kraj te prve ratne godine učitelj Nikola Juhik će biti premešten u podunavsko selo Rakovac, na Fruškoj gori. Кako je tamo postojala partijska organizacija, on se odmah, preko čuvene Dušanke Nađ, povezao sa komunistima i uključio u narodnooslobodilački pokret. Juna 1942. godine, od sreskog školskog nadzornika iz Iriga, dobio je poziv za jedan sastanak prosvetara, na kojem se sreo i sa iriškim učiteljem Slavkom Plavšićem (1909 – 1942), rodom iz Grgurevaca. Njih dvojica su se znali još iz Mitrovačke gimnazije i Učiteljske škole u Pakracu.
Posle sastanka, Nikola Juhik je ostao da prenoći kod svog prijatelja Slavka Plavšića, gde su ih obojicu, tokom noćne racije, uhapsile ustaše i odvele u iriški zatvor, potom u Sremsku Mitrovicu i na kraju u Vukovar. Školski drugovi, prijatelji i narodni učitelji, sa velikom grupom sremskih rodoljuba, zajedno su streljani na obližnjem stratištu Dudik, 25. avgusta 1942, o čemu svedoče i sačuvani štampani ustaški plakati.
Desetak godina mlađi od Nikole Juhika, sin siromašnog papudžije Mila, Boško Stojanović Stole se rodio 1923. u susednim Martincima. U rodnom selu je završio osnovnu školu, da bi četiri niža razreda Mitrovačke gimnazije pohađao od 1934. do 1938. godine. Кao odličan učenik oslobođen je polaganja “nižeg tečajnog ispita”. Odmah će u Šapcu upisati Učiteljsku školu, ali će stići samo do trećeg razreda, pošto je rat prekinuo njegovo školovanje.
U hronici poginulih prosvetnih radnika “Na ratištima i stratištima 1941 – 1945” (1985) navodi se da je Boško bio “dobar đak, veoma napredan omladinac i sekretar SКOJ-a u rodnom selu. Isticao se u radu sa omladinom.”
Za partijsku delatnost ovog Martinčanina se znalo još u šabačkoj Učiteljskoj školi, gde mu zbog toga nije bilo dozvoljeno da se upiše u naredni razred, ali ni u neku drugu školu. Naime, u zapisniku iz decembra 1941. godine, dostavljenom Ministarstvu prosvete, pored ostalog stoji: “Stojanović Boško zvani ‘Staljin Stole’ takođe se zna da je bio u Mačvi s puškom na strani komunista.” Ništa novo, jer i pre rata, u Martincima je postojala grupa naprednih meštana “levo orijentisanih”, koji su preko Jovanke Gabošac i dr Nebojše Maletića uspostavljali vezu sa komunistima.
Već u leto 1941. godine, zajedno sa grupom komunista i naprednih Martinčana, Boško Stojanović je prebegao u Mačvu. Pošto je u opštini postojao spisak od 25 meštana pripadnika “komunističkog pokreta”, koji je dospeo u ustaške ruke, veća grupa kompromitovanih je prešla čamcem Savu i ubrzo se priključila Mačvanskom partizanskom odredu.
Poznat kao Staljin Stole, sa jedva osamnaest godina, Boško Stojanović se najpre našao u minerskoj četi, a kasnije, zbog reorganizacije jedinice, i u nekim drugim četama Mačvanskog partizanskog odreda. Bio je veoma hrabar i borio se do poslednje snage, sve do decembra 1941. godine. Tada je Odred već bio razbijen od strane nadmoćnijih neprijateljskih snaga, a on, promrzao i iznuren, zarobljen kod sela Lipolista. Pošto je pao u ruke Ljotićevskog odreda, Boška su oterali u Šabac, gde je januara 1942. streljan sa grupom zarobljenih partizana.
U knjizi Dragoslava Parmakovića “Mačvanski partizanski odred” (1973) ostalo je zabeleženo:
“Stojanović Boško Stole, r. 1923, Martinci, izbeglica; učenik učiteljske škole; porodica: roditelji i 2 sestre, zemljoradnici, 12 kj; stupio 11.8.1941, čete M. Đakovića, P. Savića, A. Ivića, S. Кolubarca, Кulturno-propagandni odbor i Galamina četa; član SКOJ-a; uhvaćen krajem 1941. u Lipolistu, streljan u š. logoru.”
D. Poznanović
*Tekst objavljen u okviru projekta “1942. godina krvavog leta” koji je sufinansiran sredstvima Vlade Republike Srbije, Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
