I ove jeseni bilo je veselo u čuvenom mitrovačkom restoranu “Stara Promenada”, gde se nedavno još jednom okupio sam krem lokalne muzičke scene. Udruženje ljudi dobre volje nastavilo je sa tradicionalnom dodelom godišnjih priznanja najzaslužnijim mitrovačkim tamburašima i harmonikašima, a ove godine, plakete za nesebičan doprinos razvoju i opstanku tamburaške muzike i kulture pripale su harmonikašu Stevi Krčedincu, kao i multi talentovanom Zlatku Vuletiću Ribaru.
Čuveni laćarački učitelj i aktuelni direktor OŠ “Triva Vitasović Lebarnik”, još čuvenijih sviračkih sposobnosti i glasa, Zlatko Ribar, prvu gitaru je dobio još kao dete od oca, a do danas je pregurao četrdeset godina sviračkog staža. Ipak, uprkos tome što uskoro odlazi u prosvetarsku penziju, njegov glas će se još dugo čuti u našim kafanama, jer, kako kaže, tamburaši ne idu u penziju.
– Ova nagrada mi znači mnogo, poput nagrade za životno delo. Još u ranoj mladosti krenule su prve tezge, stidljive. A, kada sam završio školu, svirke su postajale sve ozbiljnije i tako se nastavilo sve do današnjeg dana. Promenilo se do sada mnogo kafana, a sviralo se i tamburom, ali i na struju. Ipak, tambura je prevagnula i danas smo ponovo tu, u Promenadi – kaže učitelj Ribar.
Učiteljski i tamburaški poziv uspešno je kombinovao i nosiosa sobom celog života. Sve to, kaže, moguće je kada čovek vodi računa o sebi.
– Кada sam bio mlađi, radilo se pet dana nedeljno u kafani, a isto tako i u školi. Ipak, bio sam mlad, pa sam nosio. Međutim, nikada mi to niko nije zamerao, ni rukovodioci, ani roditelji. Bilo im je bitno da njihova deca budu izvedenana pravi put, a ja sam se držao kodeksa ponašanja, bio u kafani, ili u školi – priča Ribar.
Do sada je na put izveo gotovo 300 đaka i sve ih pamti, a za to vreme, zbog muzike je istovremeno obišao čitavu bivšu Jugoslaviju. Sve ljude sa kojima je do sada svirao teško , a njegovu trenutnu ekipu čine Željko Hodoba, Dragan Ilić, Jova Miščević i Milan Panić.
Кada je reč o drugom laureatu, Stevi Krčedincu, čini se da je instrument u ruke uzeo još pre Ribara. Sa samo četiri godine, od majke je dobio prvu harmoniku sa 10 basova.
– Još pre te harmonike, svirao sam u šamlicu kada smo se uulici igrali svatova, a kada je stigla prava harmonika, postao sam pravi svirac. Tako je to krenulo. Posle me je profesor Časlav Nikolajević primetio, jer mi smo svirali na jednom bedemu u Mariborskoj ulici. On je predložio mom ocuda krenem u muzičku školu, ali sam je napustio čim sam počeo da tezgarim. A dalje, sve je krenulo svojim tokom – seća se Steva.
Prve svatove, kaže, svirao je još sa 15 godina, a do sada je preko prstiju prevalio toliko svirki da im se broja ne zna. Isto kao i njegov kolega, sa harmonikom je prošao Jugoslaviju uzduž i popreko i upoznao bezbroj ljudi.
– U ovom poslu, smatram, prvo moraš biti dobar čovek, a ostalo će sve doći samo od sebe. Zato su i prijateljstva koja se steknu dragocena – kaže Steva Krčedinac, kome je uprkos brojnim poslovima kojima se tokom života bavio, muzika uvek bila broj jedan.
Laureati su, između ostalog, nagrađeni i od strane Sremskih novina, a naša kuća poklanja im besplatnu godišnju pretplatu. Ove godine, specijalno priznanje za doprinos i podršku manifestaciji pripalo je Vasiliju Ćiriću.
N. Milošević
