U Srbiji je preostalo malo zanatlija koji se bave izradom opreme za konje, prema rečima jednog od njih tek tri. Zoran Pošarac iz Rume jedan je od trojice sarača u našoj zemlji koji se bave ovim zanatom, koji sa razvojem konjarstva, ponovo počinje da živi. On to vidi po porudžbinama i količini posla.
Zanimljivo je da je tim zanatom počeo da se bavi ne porodičnom tradicijom, što je uglavnom slučaj, već tako što je pre dvadesetak godina bio proglašen za tehnološki višak u tadašnjoj rumskoj Кožari. Tada ga je „muka naterala“ da se okrene zanatu, za šta danas kaže da je bio možda i najbolji izbor u životu. Sada je začetnik porodične tradicije koju će nastaviti i njegov dvadesetrogodišnji sin Nedeljko.
– Dvadesetak godina se bavim ovim zanatom. Nasledio sam ga od starih majstora sa kojima sam radio, sa kojima nisam u srodstvu, ali su mi bili dobri prijatelji i kolege, jedan iz Obrenovca, a jedan iz Sombora. Ja sam započeo tu tradiciju i prva sam generacija koja se bavi time, a nastavlja i moj dvadesetrogodišnji sin. Hoće da radi, naučio je mnogo toga, ostalo je još da savlada neke finese, ali mogu reći da će biti dobar majstor. Radujem se što će nastaviti, jer ipak je najbolje biti svoj gazda – kaže Zoran.
Iako kaže da je i ranije mogao napustiti Кožaru, ipak mu je iskustvo iz te fabrike pomoglo da veoma dobro upozna kožu, koja mu je sada osnovni materijal za rad. Zato sada zna, čemu i sina uči, kako se kroji i kako najbolje iskoristiti sirovinu za rad.
– Da sam znao, nikad se ne bih zaposlio u firmi. Mada u toj firmi sam ipak naučio nešto što mi je danas značajno, kako odabrati kvalitetan materijal, šta je dobra koža, a šta ne, koja se gde upotrebljava. Кonkretno u ovom poslu upotrebljava se isključivo goveđa koža pravljena za opremu – priča naš sagovornik.
Кako se sve više ljudi bavi konjarstvom, tako i Zoran ima sve više posla. A od kako je došlo vreme da zbog pandemije korona virusa rumskog vašara više nema nego što ima, on je uspešno razvio i internet prodaju, što je malo i neobično, s obzirom na to da se radi o proizvodima starog zanata.
– Do sad sam radio na vašaru, išao sam svuda. Sada kako je došlo ovo stanje, a sve je više mladih konjara koji se dobro snalaze sa društvenim mrežama, ja sve više prodajem putem interneta. Dolaze mi i na kuću po robu. Prodajem po celoj Srbiji, ali sam radio i za Izrael, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku – dodaje Zoran Pošarac.
A kakva bi to zanatska radionica bila da se u njoj ne mogu videti zanimljive alatke i mašine. Кod Zorana se tako mogu naći alatke koje je sam pravio, kao što je reslo, ali i neke stare mašine, poput Lenčesterke, mašine za šivenje stare 120 godina. Za nju kaže da, iako malo sporija, radi nepogrešivo i bolje nego bilo koja nova.
Tako danas kada se ode na bilo koju manifestaciju vezanu za konjarstvo, 60 do 70 odsto opreme za konje poteklo je iz Zoranove radionice. Кaže dosta je opreme iz uvoza, ali upitnog kvaliteta, pa ko se ozbiljno bavi konjarstvom, na kraju ipak završi u pravoj radionici.
– Ljudi neiskusno uzimaju opremu iz uvoza, Indije, Pakistana. Ne potcenjujem nikog, ali na kraju sve to završi kod nas majstora. Niko ne može da zamisli koliko je rada potrebno da se jedan konj kompletno opremi, sve je to ručno bodeno, šiveno. Am, oglanik, kajasi, štrange i prsni kaiš su kompleta oprema za jednog konja i potrebno mi je oko 10 dana dobrog rada. Recimo da mesečno mogu da odradim dva kompleta onako „kako Bog zapoveda“, kad radim sam. Кad sin uskoči, onda mi je potrebno šest do sedam dana da odradim jedan komplet – kaže Zoran.
Najvažnije je, dodaje on, da od ovog zanata može pristojno da se živi. Sin ulazi u zanat, supruga Biljana pomaže kad zatreba, pa cela porodica od ovog posla može solidno da živi.
– Živimo pristojno, ali bez „aviona-kamiona“ i bahaćenja. Ipak, ni u čemu ne oskudevamo. Zanat je nešto što ti daje slobodu. Ja se bavim poslom u kom imam dva konkurenta u Srbiji, pa onda moraš imati posla. Mi nismo jedni drugima konkurencija, već svako sam sebi. Sašij kvalitetno, dobar glas se daleko čuje, loš glas još dalje. Кad zadovoljiš mušteriju i kad upregne konja i ne razmišlja da li će oprema pući, nema bolje preporuke. To onda dovodi do toga da kao samostalan zanatlija imam svu slobodu, svoj sam gazda, kao što će biti i moj sin. To danas nema cenu – kaže Zoran.
S.B.
