Borovnica traži svakodnevnu pažnju. Biljka je u saksiji, ograničena na svoju sredinu, i mora se paziti oko navodnjavanja, prihrane i ne smeju se praviti velike greške. Bez sistema kap po kap, ne bi od njih bilo ništa. Tačno u gram se vodi računa koliko se biljci daje đubriva, a koliko vode. Orezivanje je takođe veliki posao.
Odavno je poznata priča o kukanju domaćih poljoprivrednika. Na prinose, na prodajne cene, na cene sirovina, na vremenske uslove… Međutim, ukoliko malo bolje obratimo pažnju na prosečnog domaćeg seljaka, primetićemo da se on decenijama unazad nije makao od tradicionalne poljoprivrede. Na svojoj zemlji, koliki god njen komad bio, u 90 odsto slučajeva gaji pšenicu i kukuruz, a u nekim slučajevima eventualno soju i suncokret. I to je to. Iz godine u godinu, uvek isto. Gledaš u nebo, pa šta ti bog da.
Ipak, da sve ne mora da bude tako crno i da poljoprivreda kod nas ipak ima perspektivu, u prilog govori činjenica da postoje i oni koji su rešili da iskorače iz ustaljenog šablona. Neki od njih, dokazali su da samo dobra ideja može da donese profit, pa čak i ako je realizovana na hektaru zemlje, a, među njima, našao se i Laćarac Nenad Polovina.
Završivši istoriju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kao odličan student i postdiplomac, u svom gradu je, kao i većina mladih akademskih građana, prilikom potrage za poslom naišao na zid, pa je posle dužeg “kucanja” po raznim vratima, na kraju, rešio da promeni nešto u svom životu.
Кako je njegova porodica imala vikendicu u Erdeviku, došao je na ideju da zajedničkim snagama otkupe parcelu manju od hektara nadomak u blizini. I tako je sve počelo.
– Razmišljao sam o tome šta bismo mogli da radimo na tako malom komadu zemlje. Gajenje žitarica ne bi imalo smisla, a u tom trenutku mi se učinilo da voćarstvo ima perspektivu. Primetio sam da u našem kraju nigde, ni na pijaci, a ni u piljarnicama nema borovnica, i odluka je pala. Malo sam čitao o tome na internetu, malo pričao sa nekim prijateljima, obilazio druge voćnjake da vidim kako to funkcioniše, i sve mi se učinilo interesantno. Otac je tu bio uz mene, pa se i on zainteresovao za to, iako se nikada nije bavio poljoprivredom, i rešili smo da probamo – priča Nenad.
Кrajem jeseni 2018. godine, zasađene su prve biljke, a prošle godine, kaže, stigao je i prvi rod.
– Prva berba nas je prilično iznenadila. Bili smo baš zadovoljni i nismo očekivali da će toliko da rodi. Prosek je 700 do 800 grama po biljci, a mi smo brali oko kilogram. I ove godine, prosek je tu negde, skoro isti – kaže Nenad Polovina.
Međutim, dobar rod ne pada sa neba, a borovnica je, priča, prilično zahtevna biljka.
– Borovnica traži svakodnevnu pažnju. Biljka je u saksiji, ograničena na svoju sredinu, i mora se paziti oko navodnjavanja, prihrane i ne smeju se praviti velike greške. Bez sistema kap po kap, ne bi od njih bilo ništa. Tačno u gram se vodi računa koliko se biljci daje đubriva, a koliko vode. Orezivanje je takođe veliki posao. Bez protivgradne mreže nema ništa. Prošle godine je bilo nešto grada, pa nam je jedan redić malo stradao, i onda smo shvatili razlog iz kog se te mreže postavljaju. Samo održavanje je takođe ozbiljan posao, i obuhvata i košenje i plevljenje korova – kaže Nenad i dodaje:
– Otac i ja radimo to sopstvenim snagama, a pomaže nam i brat. Tu su i naše supruge i majka. U berbi se angažujemo maksimalno, a pomaže nam i rodbina. Ipak, potrebno nam je i nekoliko radnika, koje plaćamo, jer posao zahteva pažnju i fizički rad – priča.
Sa sezonskim radnicima, kaže, do sada nije imao problema, ali, problem bi mogao da nastane u budućnosti, jer je radna snaga prilično stara.
– Nismo imali problema sa sezonskim radnicima. U suštini, kad si pošten, platiš čoveku dnevnicu u skladu sa njegovim radom, nahraniš ga, onda ne može biti problema. Stvar je samo u uslovima rada. Jedino, primetio sam da u nadnicu uglavnom idu neke starije generacije, a bojim se, kada oni više ne budu mogli da rade, da neće više biti sezonskih radnika. Čast izuzecima, ali sve manje mladih je zainteresovano da radi – objašnjava Nenad.
Pošto je borovnica relativno nova kultura u našem kraju, priča, problem je i sa pronalaženjem stručnih ljudi koji bi mogli da prenesu svoje znanje.
– Teško je doći do ljudi koji se dobro razumeju u zaštitu, prihranu i slično. Mi imamo saradnju sa jednom firmom iz Beograda i oni imaju svoje tehnologe, ali i oni se ljudi uče. Gajenje borovnica je kod nas još uvek relativno novo, tako da svi još uvek učimo. Na primer, za rezidbu, kada tražiš ljude, svi su radili jabuke, kruške, šljive, i onda im je sve to novo. I tu, takođe, nastupa učenje. Imali smo prošle godine jednog čoveka koji nas je par dana učio, a ostalo – učiš na svojim greškama – kaže Nenad Polovina.
Ipak, trud se isplati, pa se Polovine ne žale na plasman.
– Plasman je zadovoljavajući. Tržište traži borovnicu, jer je nema toliko u našim krajevima. Кada se setim, pre nekih četiri-pet godina, ne znam da li sam igde i video borovnicu da može da se kupi. Zato je tražena kod nas, a traži se i u inostranstvu. Prošle godine, najveći deo smo prodali preko jednog otkupnog centra u okolini Aranđelovca, a firma u koju ih vozimo, prodaje ih u inostranstvo. Ove godine ćemo pokušati da napravimo jednu ozbiljniju priču, sa drugom firmom, takođe u okolini Aranđelovca, a angažovali smo se, takoreći, i na sitno. Tu ima malo više posla, oko pakovanja, brendiranja i slično, ali prodajom piljarnicama dobija se nešto bolja cena – objašnjava i dodaje da je za uspešan plasman potrebno obezbediti i da roba ostane sveža, što na početku nije lako.
– Raditi bez vozila sa rashladnim sistemom je problematično. Posebno kada voziš u Aranđelovac. Ove godine smo nabavili kombi sa rashladnim sistemom, i ozidali smo jednu stabilnu hladnjaču, kako bismo mogli da beremo veću količinu i onda vozimo u otkupni centar. To nam mnogo olakšava sve – priča Nenad.
Zasad su, kaže, osigurali samo u prvoj godini, a trenutno su fokusirani na izgradnju protivgradne mreže, za šta su dobili podsticaj na poslednjem pokrajinskom konkursu.
– Ipak, mislim da ni osiguranje nije loša priča, i učinićemo to ponovo, čim povratimo novac koji smo uložili i stanemo na noge. Кada je reč o državnim subvencijama, one se uglavnom dobijaju. Nešto nam je odobreno, nešto nije. Većina zahteva se na kraju odobrava, ali su obrade dosta spore i novac se dosta čeka. Na primer, na jednom konkursu smo čekali novac više od dve godine. Ipak, super je što subvencije postoje. Mislim da oslanjati se na te novce i planirati neku finansijsku konstrukciju od njih, nije pametno. To su, sama reč kaže, podsticaji, i uvek dobro dođu na ono što sam uložiš, a najbolje je prvenstveno se osloniti na sebe samog. Кada je reč o pokrajinskim konkursima, oni su malo rigorozniji, ali su mnogo brži u obradi, i odgovor se dobija za mesec-dva. I novac se, nakon toga, dobija relativno brzo – objašnjava Nenad i dodaje da je prilikom sakupljanja dokumentacije za konkurse, kao i za bilo kakvu vrstu saveta po tom pitanju, uvek mogao da se osloni na mitrovačku Agenciju za ruralni razvoj.
Od poljoprivrede na ovaj način, kaže, može da se živi, ali je posao potrebno shvatiti prilično ozbiljno i posvetiti mu se u potpunosti.
– U principu, ako se to shvati kao posao sa punim radnim vremenom, od toga se može živeti. Ako taj posao shvatate kao hobi, od toga nema ništa. Nadam se da ćemo, kada otplatimo uloženo, moći pristojno da živimo od toga. Mislim da će nam se isplatiti, samo treba da dočekamo, a s obzirom da borovnica daje plod nešto brže nego ostale kulture, nadam se da će sve biti u redu. Iz godine u godinu, ulog se polako otplaćuje, tako da sve govori u prilog tome da ćemo uspeti. Nije loš posao, sa stanovišta da je cena relativno stabilna i da je roba tražena, ali traži i velika ulaganja, rad i konstantno učenje – zaključuje.
N. Milošević
