Veoma je važno od koga ćete, kada i gde, zašto i kako dobiti informaciju ili podatak za temu, ali ako je to bilo u nekoj od kafana onda je sigurno 50 posto tačna informacija
Piše: Nedeljko Terzić
(Sa kraćim prekidom, radio u Sremskim novinama od 1971. do 2006. godine)
Nikom nije svejedno kojom će ulicom ići na posao, a novinarima se to pitanje nameće svakog jutra i najčešće se odluče za proverenu varijantu iz prethodnih dana. Jer, ako pođu u redakciju nekom prečicom, to baš i nije nešto, ako idu glavnom džadom ima se usput šta čuti i opaziti, ali najsigurnije je onom ulicom u kojoj je „zborno mesto“. To mesto u Sremskoj Mitrovici bio je Restoran „Lovac“, nekadašnje tradicionalno jutarnje okupljanje novinara. Ako na posao ne krenete na vreme, a to „na vreme“ nikad se ne zna kada je, veoma lako možete uveliko zateći stare novinarske kajle kako ispijaju drugu jutarnju kafu i treću turu vinjaka. Neformalni sastanak znači da je uveliko poodmakao, ko poslednji stigne plaća turu pića, a možda se i „ogrebe“ o neku temu za pisanje.
Radni sto do šanka, u samom ćošku zna se sedi Branko Čančar, levo, desno i preko puta može ko god hoće, može neko i da prinese petu stolicu, ali na njegovu niko ne seda. Kad su to konobari uočili, a bilo je pokušaja i da neko zauzme to mesto, konobar stavi vinjak na sto i upozorava da je to mesto već zauzeto. Tu se održava taj neformalni sastanak redakcije, razmenjuju se i pozajmljuju teme, čuju se kritike i retki hvalospevi i ko će koga da „pokriva“ ako zagusti. Pokrivanje je bilo da se nađe zamena za kolegu dopisnika ili da se zabašuri ko je koga i gde video od kolega iz „Sremskih novina“. Ko od mlađih novinara nije potrošio bar dva sata dnevno za ovim stolom, taj je u novinarstvo zakoračio pogrešnom nogom ili ušao na pogrešna vrata. Pridruživali su se ovom stolu i dopisnici dnevnih listova, a onda se „na teren“ razilazili najednom svi kao po komandi, da bi se pred podne našli u Redakciji „Sremskih novina“. Tada su sa telefaksa ove novinske kuće slali tekstove svojim redakcijama. „Sremske“ su bile na svom terenu u sferi informisanja baš „jake kao kuća“ pa je region Srema za neke visokotiražne dnevne listove po čitanosti i tiražu bio velika praznina.
Staleško piće
Tako i „Večernje novosti“ jedne godine po specijalnom zadatku na teren Srem pošalju iz Beograda Zlatka Đurića, iskusnog novinara da učini nešto na poboljšanju informisanja. Čim je u „Lovcu“ uz prisutne ovdašnje kolege naručio vinjak, staleško novinarsko piće, odmah se znalo da je on „naš čovek“. Ispričao je tada anegdotu iz svoje novinarske kuće, kako se mlad novinar žalio na svoju platu, a urednik mu rekao: „Ako ti se ovde ne sviđa, ti idi u „Sremske novine“, njihovi novinari imaju veće plate i od mene!“ Uz dopisnika novosadskog „Dnevnika“ Marka Bakića, Zlatko se od prve uklopio u sistem stizanja do tema, dok su dopisnici „Politike“ i tadašnje „Politike Ekspres“ bili onako malo više kućevni ljudi. Međutim kafanica je i nadalje ostala riznica tema i podataka „koji pos`o znače“. Omiljena mesta u gradu osim „Lovca“ bila su „Sremić“, „Stražilovo“ i Ekspres restoran, kasnije Gradska kafana, dok je u selima za novinare terence svaka kafanica predstavljala ulazna vrata.
Pošalje glavni urednik ekipu nas novinara na teren, transferzala: Laćarak, Martinci, Kuzmin, Bosut i Sremska Rača, ako za nju budu imali vremena. Ekipa se odluči da prvo ode do Bosuta, pa da se vidi šta i kako dalje s vremenom? Kud i kako, pa pravac na ulazu u selo u kafanu. Šta će tu, čudila se mlada koleginica. Da se popije kafica i pićence pa na pos`o. Šta se radi, kako je, onako uzgred upitam. Kafedžija donosi piće i priča kao za sebe: nemaju para za trotoare, hoće da počnu gradnju crkve, školsko dvorište da se sredi i poljski putevi u njivama. Kako stiže druga tura, koleginica upita: Hoćemo li ići nešto da radimo? Kažem joj: Pa već radimo, vidiš da nam je čovek sve rekao, samo da odemo do mesne kancelarije i pokupimo podatke.
Predsednikova molba
Čuvena šidska redakcija bila je u Restoranu „Dukat“, tu su se za povećim stolom, u diskretnom separeu, okupljali novinari radija, „Sremskih novina“ i dnevnih listova. Imao sam privilegiju da tamo poznajem dosta ljudi, i steknem dragog prijatelja optičara Đorđa Vuksana, koji je zbog svog posla i svoje radnje dosta toga video a i čuo. Reče mi da mu je sinoć u šetnji predsednik opštine rekao da će od sedam tačaka dnevnog reda biti samo tri, a one četiri odlažu za sledeću sednicu Skupštine. Kako smo našli na sednici i seli svi zajedno u poslednji red, kažem kolegama da odlazim posle treće tačke, jer dalje bar za mene neće biti ništa! Ako bude nešto važno, kaže kolega Pera Vejnović, nećeš dobiti ni slovce ako ne platiš turu i ćevape. Složio sam se i kad je došlo „moje“ vreme otišao. Evo ubrzo i njih u „Dukat“. Ti doš`o iz Mitrovice da nama kažeš kakva će sednica biti, uzvikuje Pera a ja ćutim i pokazujem prstom na konobara. Nebojša Subotić za kaznu ode do u redakciju Radio Šida da mi fotokopira njihove dnevne vesti od kojih ću ja nešto već napraviti. Ali za naš sto seo i zaseo nepozvan gost, nije iz naše branše. Uskakao nam u razgovor, na svaku našu, eto ti i njegove reči. Slušaj priša, sin mi je vaspitač u zatvoru, žena radi u policiji a ja u novinama, kaži ti meni di ti oćeš da budeš? Neću nigdi, reče, skoči sa stolice i ode.
Omiljeni nazivi za kafanu su među novinarima bili: zborno mesto, staro mesto, kancelarija, tamo gde smo bili juče… U Beogradu bili su poznati restorani „Prešernova klet“ i „Šumatovac“ ali u malom Beočinu nije bilo puno izbora, mada je svima bilo dobro poznato mesto – Kantina preko puta cementare. Tu smo se sastajali kao novinari Anđelko Erdeljanin i ja, mada je on tamo meni bio glavni urednik, a mene je imenovao za njegovog zamenika. Kada sam bio u Beočinu bez njega, tada sam i bio sam sebi glavni urednik. Kantina je bila prostrana, znali su nas tamo mnogi, često nam naručivali piće i prekidali nas u našem štrapac razgovoru. Do danas mi nije jasno zašto su baš nas dvojicu u punom zamahu reporterskog rada poslali u najmanju sremsku opštinu, jedva devet hiljada stanovnika. Međutim, mi smo toliko predano i svojski radili da smo naprosto „punili“ stranice novina. Jednom prilikom sretne nas ondašnji predsednik opštine Vladimir Ratković i kaže:
– Momci, dole u klubu Opštine imate sve na naš račun, ali smanjite malo „gas“. Kad god odem na neki sastanak sa drugim predsednicima, a oni odmah meni kako su čitali u „Sremskim“ šta se sve radi kod nas, kako lepo napredujemo i uvek očekuju da ja budem glavni govornik, a baš i nisam nešto pričljiv. Nemojte nas više tako opisivati, ispada da smo veći i od Novog Sada!
Predsednika baš i nismo nešto poslušali, ali smo opštinski klub-restoran svojski koristili.
