U teškim vremenima, posebno nakon ratova, koji su na ovim prostorima bili prilično česti, naš narod je često bio gladan. Iako na hranu danas gledamo kao na bilo šta drugo, na nešto što se podrazumeva da imamo, naši stari su u njoj vrlo često oskudevali. Ipak, teška vremena su se preživela, a, najzaslužnije za to što smo kroz njih prošli gotovo neoštećeni, svakako su naše, domišljate, žene, koje su jedine imale sposobnost da nas prehrane.
U Laćarku se, priča 69-godišnja Nada Šuljmanac, u periodu posle Drugog svetskog rata teško živelo. Ratne strahote u ove krajeve donele su i ekonomsku krizu, a ljudi su se za koru hleba, dok su usput gradili razrušenu zemlju, borili krvavo.
Hleb se, u to vreme, nije kupovao svaki dan, i, priča Nada, nikada se nije bacao kao što to ljudi sada čine.
– Moja majka je jednom nedeljno mesila dva velika hleba. Bili su to veliki hlebovi i za nas četvoro, koliko nas je bilo kući, ta dva su bila dovoljna. Tako umešen hleb, nosio se u pekaru, i tamo se pekao, a nikada se nije bacala ni jedna jedina mrva. Nikada nismo bili bogati, nismo bili ni sirotinja. Za jelo, imali smo sve ono što nam je potrebno, ali smo mnogo više vodili računa i hrana se nije bacala kao sad – seća se Nada Šuljmanac.
Kako kaže, sva hrana koja pretekne, ponovo je korišćena. Pa tako, ostaci hleba koristili su se za mrvice, pravila se popara, zavijače.
– Popara se pravila od tvrdog hleba. Obari se krompir i mast u vodi, i onda se naseče hleba. Kada sam bila dete, pravila se i cicvara. To se pravilo sa starim masnim sirom, sa vrlo malo masti i vode i vrlo malo brašna i moglo se jesti kašikom. Takođe, posipalo se mrvicama. Za doručak je uvek bilo jaja. Pravila se debela kajgana, koja se pravila sa brašnom i mlekom i pekla se na masti. Takođe, pravio se makarun, današnja palenta. On se pravio sa mlekom, a moglo je i sa mrvicama ili sa lukom. Većinom je posipano lukom i mašću – priča Nada i dodaje da, kada je bila mala, u našim krajevima nije postojao pirinač, već je, kao zamena za njega, pravljena sušena tarana, koja se, na primer, koristila i u sarmi. Sve se to, kaže, čuvalo u platnenim kesama i trajalo je dugo.
Pošto nije bilo frižidera, meso se zalivalo mašću i čuvalo u velikim ćupovima. Onaj ko je imao bunar, kaže naša sagovornica, znao je i da spusti meso skroz do vode, pa se tako, na velikoj dubini i niskoj temperaturi, meso moglo očuvati i nekoliko dana. Osnova ishrane bili su slanina, mast i krompir, a, pošto su ljudi uglavnom išli u polja i radili fizičke poslove, morali su da budu siti.
– Recepti su se učili od majki i baka, a jela su bila takva da moraju da budu sita. Ljudi su išli u polja i radili teške poslove, pa je hrana morala da bude jaka. Za ručak, kuvalo se sve redom. Pasulj je bio obavezan, kao i krompir paprikaš, a kao meso koristila se većinom slanina, kao i ostaci od sušenog mesa. Takođe, dosta smo koristili i kiselo testo, a stari Laćarci sve su pekli u furunama, koje nikada neće moći da zamene današnje rerne – kaže Nada Šuljmanac.
Kuvalo se, priča, svaki dan, nedeljom je na red uvek dolazio svečani ručak. U dvorištima je uvek bio kokoški, gusaka, pataka, pa se uvek klalo nešto od živine. Kuvala se supa, jeo se rinflajš i pečena kokoška ili patka. I sve se pojede istog dana, jer, kaže, frižidera nije bilo.
Hrana je, uprkos slabijem izboru nego danas, bila dosta zdravija. Mesilo se, priča Nada, od sopstvenog brašna, sa pravim, starim kvascem. Šećer, kvasac i brašno (ko nije imao), kupovali su se na četvrt kilograma. Brašno je bilo od domaće pšenice, koja nije bila prskana. Od njega se pravio hleb koji nije sadržao aditive i praktično se nije ni kvario. Uprkos tome što je hrana bila jaka, mnogo se i radilo, a fizička aktivnost dosta je doprinosila zdravlju Laćaraca.
Važno je, kaže Nada Šuljmanac, redovno se hraniti zdravo, a kuvanju je naučila i svoju decu. Žene su nekad, priča, takođe radile, kao i danas, ali su stizale i da pripreme hranu za celu porodicu. Tako je i sada, a svi oni koji ne žele da kuvaju, pre svega ne brinu o svojoj deci, koja su, zbog nezdrave brze hrane poslednjih godina sve deblja i deblja. Zato je Nada svoje potomke naučila da se zdravo hrane i da, uprkos izobilju koje nas okružuje, umeju da cene tuđi i svoj trud.
(Projekat “Žena – temelj zajednice” sufinansira se iz budžeta Grada Sremska Mitrovica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)
