Ovako zbori Ljiljana Bojić iz Rume, koja prosi na šidskim ulicama i dodaje da su došla jako teška vremena u kojima ljudi nemaju dovoljno ni za sebe, a kamo li za druge. Zimu provodi u papučama, jer nema mogućnosti da kupi sebi toplu obuću u kojoj bi mogla da ode kod doktora
Piše: S. Mihajlović
Foto M. Mileusnić
Iako je rodom iz Rume 70-godišnju Ljiljanu Bojić put je celoga života vodio svuda, tako da se mogla videti kako za “neki dinar” moli dobre ljude na ulicama brojnih gradova Hrvatske i Bosne i Hrvatske, ali poslednjih meseci, zbog lošeg zdravlja, stigne samo do Šida.
-Nastradala mi je kičma, pa sad moram da pijem neke lekove svaki dan. Istina je da mi oni pomažu, ali nemam para da ih kupim. Zato i prosim ovako na ulici, nadam se da će neko ko je u mogućnosti da mi pomogne da kupim lek. Nosim sa sobom i ikonice, pa poneku uspem da prodam, ali sve je to slabo, tek da imam da kupim veknu hleba, ni za šta drugo ne preostane. U Šid sam došla vozom sinoć, imam ovde unuku od ćerke koja se udala u Šid, pa sam kod nje prenoćila. I oni su u teškoj poziciji, muž joj je nezaposlen i jedva sastavljaju kraj sa krajem, teško mi je da ih gledam, a ne mogu da im pomognem…Ja sam po zanimanju bila korpar, rodom sam iz okoline Šapca, a u Rumi živim već 25 godina. Sa svojim korpama obišla sam celu staru Jugoslaviju, othranila sam i decu na tim korpama. Ali, nisam nikad bila negde zaposlena tako da sada nemam penziju. Zato sam i prinuđena da prosim, evo već 15 godina. Ćerka mi je ostala da živi u Majuru, bolesna je jako, operisala je debelo crevo, ali i pored toga doktori su joj ipak dali potvrdu da može da radi. Ali ja se pitam šta da radi kad ima samo četiri razreda osnovne škole, a takvo je vreme da posao nemaju ni oni koji su završili fakultete. Ona ne dobija socijalu, a ima sina od 18 godina kojeg treba da izdržava. Oni znaju da ja prosim, pa se nadaju da im mogu pružiti koji dinar, ali rekla sam im da se na ulici ne zarade nikakve pare, pa da ne mene ne računaju. Jer, neko da 10 dinara, poneko 20, a retko ko se sažali pa da pruži sto dinara za lekove. Samo kažem, ne žalim se, jer znam da nemaju ljudi ni za sebe, a kamo li nekome drugome da daju, takva su vremena došla…Znam da mi svako pruži onoliko koliko može i zahvalna sam na tome. Ali, najteže mi pada što svom bolesnom detetu ne mogu da pomognem, jer sam nemoćna…– ovako kroz suze priča o sebi i situaciji u kojoj se nalazi Ljiljana Bojić iz Rume, koja prosi na šidskim ulicama.
Kaže da je na ulici svaki dan, ne smeta joj ni zima, stavi karton ispod sebe i sedne na ćebe, a pokrije se najlonom i dodaje da u Rumi gde živi nema nikakve uslove za stanovanje.
-Tamo gde živim nekada je bila ciglana, a sada je samo livada. Tamo žive najsiromašniji, odakle ko dođe napravi tamo neku baraku samo da ima gde da prenoći. Tako isto i ja..šta ću, nemam drugi izbor. Jako teška vremena su došla, zato svaki dan molim Boga da me odmori. Provodim zimu u papučama, nemam mogućnosti da kupim sebi ni toplu obuću u kojoj bih mogla da odem kod doktora. Nemam nikoga svog koga bih mogla da pitam da mi da neku obuću ili bilo kako da mi pomogne. Jedino na koga mogu da računam je Crveni krst u Rumi, od njih dobijam ručak u Narodnoj kuhinji, donose nam kući, ali to nije nešto posebno, ne prija mi. Zato ja kad god mogu skuvam sebi malo supice, jedino me to okrepi i vrati u život. Najteže je biti star i bolestan, ali šta ću, iz ove kože se ne može, moram da guram dalje ovako, pa dokle izdržim. Prijalo mi je dok je bilo ovo lepo vreme i sunce, nema veze što je bilo “zubato”, ali sad od kako je krenula prava zima nemam volje više ni da živim – jada se Ljiljana Bojić iz Rume.
Tokom proteklih godina, Šiđani su upoznali Ljilju, pa joj često, osim novca, donesu i ponešto od hrane. Baka Marija koja stanuje u blizini pijace gde je mesto na kome svi prosjaci uglavnom najčešće stoje, rekla nam je da ih često posmatra sa svog prozora i razmišlja o njihovim tužnim sudbinama.
-Jako mi je žao svih ljudi koje je muka naterala da stoje na ulici i traže milostinju od drugih. Nije to ni malo lako i krivo mi bude kad neki moji sugrađani kažu u prolazu nešto pogrdno za njih. Zato im ja uvek odnesem ponešto što mi je višak, ili odeću ili nešto da pojedu. Nažalost, nisam u poziciji da im dam i para jer sam penzionerka, a kako nas je država unizila sa malim penzijama, plašim se da ćemo za koju godinu i mi morati tako da prosimo, iako smo cela veka radili i odvajali za penzioni fond – kaže baka Marija iz Šida.
Projekat „Prosjačenje – preživljavanje ili biznis“ sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.
Stavovi izneti u podržanom projektu, nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
