Poštar Dragan Nikolić Kale: Na biciklu hiljade kilometara

Vožnja bicikla je moj način na koji se relaksiram, jer nikada nisam vozio samo da bih prešao kilometre, nego da uživam u okolini, u prirodi bilo da je to Fruška Gora ili Cer, kaže Kale

Piše: D. Tufegdžić („Sremske novine“, dodatak „Mačva“)

Najpoznatiji poštar u severnoj Mačvi  svakako je Dragan Nikolić zvani Kale iz Mačvanske Mitrovice. Teško da ima nekog koga on nije obradovao penzijom, pismom iz daleka, ili pak oraspoložio samo svojim osmehom i pozitivnom energijom koja zrači iz njega.

Kale, kako najviše voli da ga ljudi zovu, spojio je svoj posao i svoju veliku strast. Za sebe kaže da je pravi zavisnik od dvotočkaša, da voli život u pokretu, i da mu posao koji radi omogućava upravo to, te da je srećan čovek.

– Da mi plate da ležim deset dana, da mi daju da jedem i pijem šta god poželim, ja mislim da bih već drugi dan poludeo, jer jednostavno to nisam ja – započinje priču Kale.

Bicikli je, nastavlja, počeo svakodnevno da vozi pre više od 25 godina kada je imao zdravstvenih problema.

– Sada već davne 1991. godine imao sam ozbiljnih zdravstvenih problema. Nakon nekoliko snimanja glave pojavila se sumnja kod doktora  da imam tumor, međutim, na moju sreću, nije bilo to u pitanju, već neko suženje krvnog suda koje mi je proizvodilo neverovatne glavobolje sa kojima sam se borio punih šest meseci. Nigde bez lekova nisam kretao, ali vremenom sam sam postajao sve aktivniji i počeo da uviđam da mi to prija, vožnja bicikla pre svega – priča Kale.

Posle nekog vremena glavobolje su prestale, a vožnja mu je, priznaje, ušla u krv, sada dva dana ne može da sedi s mirom. Kaže – hvata ga nervoza i mora da provoza bar „mali” krug od tridesetak kilometara.

– Vožnja bicikla je moj užitak, način na koji se ja relaksiram, jer nikada nisam vozio samo da bih prešao kilometre, nego da uživam u okolini, u prirodi koja je moja glavno odredište uvek, bilo da je to Fruška Gora ili Cer. Nekada odvozam i do 200 kilometara, laganim tempom, jer kao što sam rekao, volim sve da posmatram, vidim nešto lepo, nešto novo, da možda upoznam neke nove ljude, da osetim mirise, prirodu, čist vazduh, kada me volja krenem isto tako stanem, namami me hlad, reka, sednem, fotografišem, odbacim negativnu energiju, svakodnevne probleme, nervozu.. Udahnem vazduh i upijem sunce Jednostavno, spremim sebi vode, malo slaninice, koju krišku hleba, stravim ranac na leđa i krenem, objašnjava Kale i dodaje da se često desi da i prespava u prirodi.

Na svoje vožnje, pogotovo one duže, Kale mahom ide sam, ali naglašava da mu društvo ni ne treba.

– Ne treba mi ni društvo, samo ja i priroda.  Ponekad neko i poželi da krene sa mnom, ali kada kažem gde idem i koliko do tamo otprilike kilometara ima, svi vrlo brzo odustanu. Ja vozim i po najvećem suncu, pa i po kiši, mene ništa ne može zaustaviti ukoliko mi se voza – priča Kale.

Prema njegovim rečima imao je veliku sreću da se zaposli u Pošti i da bude postavljen da raznosi poštu, tako da je uspeo da posao spoji sa svojom velikom ljubav prema vožnju bicikla.

– U današnje vreme čudno je to reći, skoro nezamislivo, ali ja svoj posao jako volim, nudili su mi da posle nekoliko godina pređem za šalter, ali sam ja to odbio. Ovde vozim bicikli, stalno sam u kontaktu s ljudima, zanimljivo mi je i na biciklu planiram da dočekam i penziju. Koliko uživam u svom poslu mislim da dovoljno govori činjenica da ponekad uhvatim sam sebe da pevam dok radim.  Ko me ne zna verujem da misli da sam ili pijan ili lud, ali pošto me većina zna, zna i da nisam ništa od toga, jednostavno volim svoj posao i sa zadovoljstvom ga radim. Posao koji radiš treba voleti, ako ne voliš to što radiš posao ti onda dođe kao jedna vrsta robije, a čovek za sreću ne treba mnogo, bar ne meni”, završava Kale.

Žongler

Poštar Kale oduvek je voleo fudbal i žongliranje sa loptom i to je još jedna stvar po kojoj je Mačvanima i Sremcima poznat ovaj uvek nasmejani čovek. Od malih nogu bavio se fudbalom i bio je član FK “Podrinje” iz Mačvanske Mitrovice duže od 10 godina, a još uvek se prepričava kako je Kale udario fudbalsku loptu oko 7.500 puta pre nego što je dotakla zemlju.