U komediji nema laži i prevare
– Nije mi jasno kako je došlo do toga da humor bude proglašen nekim lakšim žanrom, jer ja, naprotiv, mislim da je on najteži žanr. U komediji falsifikata nema. Ili će se publika smejati, ili neće, i tu laži i prevare nema. Komediju volim i zato što volim i svoje i vaša nasmejana lica – kaže Milan Lane Gutović
Razgovarao: Miroslav Ninković
Fotografije: Lidija Jergić
Teško je ili gotovo nemoguće provesti sasvim obično veče uz glumca kao što je to Milan Lane Gutović. Nije zato bilo ni malo neobično što se pozivu na večernje druženje uz njegovu kultnu predstavu „Obično veče“ početkom marta, odazvalo oko 700 ljudi koji su ispunili Veliku dvoranu Kulturnog centra. Već sam izlazak glumca na scenu popraćen je dugim aplauzom, a vrsni komičar je tokom predstave više puta prekidan još snažnijim aplauzima koji su bili propraćeni salvama smeha. Predstava „Obično veče“ živi svoj pozorišni život preko 30 godina i sa njom je Gutović obišao sve kontinente. Ovo je i prva predstava koja je odigrana na Brodveju na srpskom jeziku. Igrana je od Pekinga do Njujorka, Moskve i Montreala, Johanesburga i Londona, Pariza, Beča i mnogih drugih svetskih gradova. Iz bogate umetničke biografije Milana Gutovića, teško je i nabrojati sve njegove uloge na filmu, pozorištu, televiziji. Pored ostalih, ostaju u pamćenju njegove uloge u predstavama „Buba u Uhu“, „Narodni poslanik“, „Kada su cvetale tikve“, filmovima i serijama „Bekstva“, „Diplomci“, „Život je lep“, „Povratak otpisanih“, „Laf u srcu“, „Tesna koža“, „Otvorena vrata“, „Bela lađa“. Osvojio je i mnogobrojne mališane igrajući preko 400 epizoda u serijalu „Pustolov“, a imao je i svoje tok-šou programe na nekoliko televizija u serijalima „Ne može da škodi“ i „Oralno doba“. Za čitaoce „Sremskih novina“, rado je prihvatio razgovor koji je vođen pred izlazak na scenu.
Ni malo nije obično da neka predstava traje više od tri decenije i da su sale uvek pune, bez obzira gde se ona igra. Šta je to što je u njoj tako neobično pa da publika toliko voli da uživa u jednoj „običnoj“ večeri?
– Kada sam sastavljao ovu predstavu, ona je bila pionir u toj vrsti pozorišta. Niko to nije igrao, niko se nije pojavljivao na sceni apsolutno sam. Ovo je predstava jednog čoveka. Ja sam to uradio da bih dokazao samom sebi da umem da napravim nešto što je interesantno i zanimljivo publici, bez upotrebe bilo kakvih drugih pozorišnih sredstava, svetla, dekora i sl. Dakle samo uz korišćenje najelementarnijeg glumačkog sredstva, odigrana je ova predstva u jednom ogromnom broju i ni sam ne znam koliko je to puta. Do sada sam sebi, a mislim i publici, dokazao da to može da funkcioniše. Naravno, menjali su se tokom svih ovih godina tekstovi jer su i teme bile različite, vremena su se menjala, prolazili su političari koji su u određenom periodu imali neki značaj. Sada ponavljam ono što sam radio na samom početku i izbacio sam sve novine. Pojavljujem se pred publikom u skoro embrionalnom obliku i prijatno sam iznenađen što publika identično regauje kao što je regaovala i pre toliko godina.
Čovek uvek na prošlo vreme gleda kao na neko bolje i uspešnije vreme. Koliko komedija može da bude lekovita i da nas ratereti teškog bremena kojeg nosimo svakodnevno?
– Nema rajeva koji nisu izgubljeni. Sve što se nekada desilo, što je bilo, sve je bilo lepše nego što je danas. Čovek je tako sazdan i od tog tkanja je pravljen. Jednostavno nije u stanju da proceni lepotu života u kome je sada, u ovom trenutku i uvek se tog trenutka seti kasnije. Publika dolazi u pozorište iz različitih pobuda. Neki dolaze pod moranjem. Recimo kada sindikat podeli karte, neko dođe na silu da pogleda nešto. Taj koji je došao na silu i vidi neki komad koji je loš, shvati zašto je došao na silu i više se ne vraća u pozorište. Kada čovek hoće da uspe u životu, on čini ustupke, korake koji ga ponekad ponižavaju, i njega i druge. U tim postupcima on gubi lagano jedan po jedan od svojih lepih osobina. Kada dođe u pozorište on vidi nešto što je on mogao da bude da nije sam sebi potkresao te mladice i da se nije osušio. Mislim da ljudi zbog toga i plaču u pozorištu.
Jeste li tokom glumačkog razvoja imali osećaj da je komedija nešto što će vas zauvek obeležiti i po kojoj će vas publika pamtiti?
– Ja nisam prepoznavao ni glumca u sebi, a kamoli fah u kojem ću igrati. Bio sam građen za ulogu ljubavnika koja je po meni kao glumački zadatak od početka bila idiotska. Ne znam zašto ali meni u komadu „Romeo i Julija“, Romeo deluje kao kreten. Zaljubljenost je medicina proglasila za depresivno stanje, što podrazumeva da na sceni igrate jednog depresivnog čoveka koji je spreman da čini nenormalne postupke zarad te ljubavi. Zato sam ja gledao da taj fah koji mi je namenjen, obiđem i ne uđem u taj kliše. Izbegavao sam da igram u tragedijama i da nastupam u nekim ideološkim komadima u kojima bih trebao da dam potporu nekom sistemu. Dešavalo mi se na počecima karijere, jer tada nisma još uvek imao mogućnost izbora, da igram neke partizane i četnike i slično. Kasnije, kada sam prepoznao tu moć humora, kada sam šalu prepoznao kao moje oružje, počeo sam da se bavim samo komedijom. Nije mi jasno kako je došlo do toga da humor bude proglašen nekim lakšim žanrom, jer ja, naprotiv, mislim da je on najteži žanr. Kada igrate neku tragediju, ili neki ozbiljan komad, vi po publici i po aplauzu, ne možete da procenite koliko ste uspeli i dokle ste stigli. U komediji falsifikata nema. Ili će se publika smejati, ili neće, i tu laži i prevare nema. Komediju volim i zato što volim i svoje i vaša nasmejana lica.
Kako gledate na popularnost lika Srećka Šojića, ljudske mizerije i obične bitange, sinonima za ljude kojih bi u našim životima trebalo da bude što manje?
– Šojić je tip čoveka koji je tragedija za jedan narod. Pošto i on traje dugo, 30 godina i više, on je u početku bio potpuno benigan, potpuno naivan. Grebao se u nekom malom preduzeću, šibicario, kraduckao. Kroz godine sa tim kraduckanjem, on je stigao do Vlade. U novoj predstavi koju igram, „Ukradena ličnos`“, Šojić korespondira sa Evropskom unijom, da bi došao do mesta predsednika Srbije. Taj njegov nivo ne govori o njegovoj ličnoj propasti. On je bio virus, imela, parazit i ostao je to. Nije rastao ni kao parazit, ni kao čovek. Ali je država propadala sve više zahvaljujući takvom tipu ljudi, i na kraju je došla do toga da je takva bitanga koja je potpuno iscrpela ovo društvo, sada dobila prostor da razgovara sa visokim predstavnicima onoga ka čemu ova zemlja tako hrli i žudi. EU treba da ga na to mesto postavi, a ne glasači. Meni to govori i o statusu koji naša zemlja ima.
Radili ste dosta i na televiziji koja je imala i obrazovnu ulogu. Više nema dečijeg programa koji su činili „Neven“, „Poletarac“, „Pustolov“. Zašto je to danas tako?
– To je stanje koje je donela promena sistema. Iz socijalzima u kome je funkcionisao takav program, stigao je jedan, da ga tako nazovem, divljački oblik kapitalizma, koji sada vlada kod nas. U tom sistemu primaran je samo novac. Zarada je osnovni pokazatelj svega, kvaliteta, dobrote, pameti, vere, za razliku od sistema iz koga smo izašli u kome je u žiži bio čovek. Iako smo tada imali veliki broj nepismenih ljudi, mi smo insistirali na tome da se oni opismene, da budu načitani, obrazovani. U skladu sa tim imali smo resore u pozorištu, na televiziji, koji su se bavili obrazovanjem čoveka. Kako je ta potreba da čovek bude ciljna vrednost nestala, nestali su i ti urednici koji su formirali tu vrstu programa. Stigli su urednici koji su formirali nove programe koji donose novac. Pošto se „Pustolov“ neće gledati na Ibarskoj magistrali, rijaliti šou će se gledati sigurno i rijaliti će doneti novac. Urednici koji su nekada pripremali program i emisije koje ste pomenuli, nemaju taj rafirman da procene koje su pevačice sa Ibarske magistrale slobodnije u ponašanju, koje su spremne da pokažu mlečnu žlezdu ili neki erotski centar na svome telu, koji već odavno nije tajna za mnoge ljude. Bilo bi paradoksalno da te dame bira neko sa fakultetom.
Izjavili ste da je naše pozorište u stanju hibernacije.
– Opet je ideologija izdiktirala pozorištu šta da se igra. Čovek se u pozorištu često oseća onako kako sam se i ja osećao kada sam ušao jedan tibetanski manastir u kome mi je sve bilo potpuno nepoznato. Tako publika u našem pozorištu gleda neke ljude ali ne zna šta oni hoće, o čemu se u komadu radi, muči se da dopiše pisca, da doigra glumca i da dorežira reditelja. I zato publika nakon nekih predstava iz sale iziđe zamorena i zbunjena, umesto da u pozorištu uživa.
