Pokloni Bosilju i njegovom gradu

Šid – Po­se­ti­o­ci Mu­ze­ja na­iv­ne umet­no­sti „Ili­ja­num“ u Ši­du mo­gli su, od 11. do 25. mar­ta, da po­gle­da­ju jed­nu iz­u­zet­nu iz­lo­žbu pod na­zi­vom Na­ši stran­ci, či­ji po­kro­vi­telj je bi­lo Mi­ni­star­stvo kul­tu­re Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Reč je o po­stav­ci de­la 28 auto­ra iz ra­znih ze­ma­lja – Hr­vat­ske, Ma­ke­do­ni­je, Ho­lan­di­je, Izra­e­la, Fran­cu­ske, Ne­mač­ke… Naj­ve­ći broj sli­ka su po­klon Ili­je Ba­ši­če­vi­ća Bo­si­lja, ko­ji ih je za­jed­no sa svo­jim de­li­ma za­ve­štao rod­nom gra­du, 1970, upra­vo sa ci­ljem da Šid do­bi­je Mu­zej na­iv­ne umet­no­sti. Po­ro­di­ca Ba­ši­če­vić je do ovih de­la do­šla ili ku­po­vi­nom, ili su im svo­je sli­ke po­kla­nja­li sa­mi umet­ni­ci, a ma­nji deo mu­ze­ju osta­vlja­li auto­ri na­kon iz­lo­žbi ko­je su ima­li u na­šoj sre­di­ni (Ivan Ge­ne­ra­lić, Pal Ho­mo­nai).

Ivan Generalić: Komatnica u snegu (1971)

Na iz­lo­žbi je bi­lo pred­sta­vlje­no 48 de­la (46 sli­ka i dve skulp­tu­re u dr­ve­tu). Naj­ve­ći broj sli­ka – njih 32 či­ne ulja na raz­li­či­tim pod­lo­ga­ma (plat­no, sta­klo, se­ku­rit, dr­vo, le­so­nit). Osta­la de­la su ra­đe­na  tem­pe­rom (šest na pa­pi­ru, dva na sta­klu), tu­šem (tri ra­da), akva­re­lom (jed­no de­lo), he­mij­skom olov­kom, dr­ve­nim bo­ja­ma (po jed­no de­lo), dok su tri ra­da na­sta­la kom­bi­no­va­nom teh­ni­kom. I po­red raz­li­či­tih teh­ni­ka ko­ji­ma su ra­đe­ne, kao i ra­zno­li­kih te­ma pri­ka­za­nih na sli­ka­ma, za­jed­nič­ki ime­ni­telj svih iz­lo­že­nih de­la je da su ih stvo­ri­li iz­u­zet­ni umet­ni­ci, ko­ji su do­bi­ja­li pri­zna­nja i u svo­jim ze­mlja­ma i iz­van njih.

Lju­bi­te­lji umet­no­sti su ula­skom u mu­zej bi­li pre­pla­vlje­ni eks­plo­zi­jom bo­ja Van­ge­la Na­u­mov­skog (1924 – 2006), auto­ra iz Ma­ke­do­ni­je, na či­jim sli­ka­ma su je­ze­ra na ne­bu, sun­ce ko­je se ra­đa iz ze­mlje, dr­ve­će ko­je ra­ste oda­svud, ali je sve to kom­po­zi­cij­ski vr­lo čvr­sto re­še­no. Su­sret sa de­lom Eme­ri­ka Fe­je­ša (1904 – 1969), sli­ka­ra ro­đe­nog u Osi­je­ku, a ži­veo i ra­dio u No­vom Sa­du, po­veo nas je na pu­to­va­nje ča­rob­nim ur­ba­nim pej­za­ži­ma, za ko­je su ovom auto­ru kao pred­lo­šci slu­ži­le cr­no-be­le raz­gled­ni­ce ko­ji­ma je udah­nuo no­vi ži­vot.

Mijo Kovačić: Ilija Bosilj (1970)

Ivan Ge­ne­ra­lić (1914 – 1992), Jo­sip Ge­ne­ra­lić (1935 – 2004), Fra­njo Fi­li­po­vić (1930 – 2009), Mi­jo Ko­va­čić (1930), Ivan Ve­če­naj (1920), na­iv­ni umet­ni­ci iz Hr­vat­ske, po­ve­li su nas u Po­dra­vi­nu, upo­zna­ju­ći sa ži­vo­tom sta­nov­ni­ka ta­mo­šnjih se­la, sa pre­le­pom, ali če­sto su­ro­vom pri­ro­dom, ko­ja svo­jim ću­di­ma ote­ža­va iona­ko te­žak se­ljač­ki ži­vot.

Ša­lom iz Sa­fe­da (1882 – 1980), izra­el­ski sli­kar, oča­rao nas je bi­blij­skim te­ma­ma, pred­sta­vlje­nim go­to­vo u for­mi stri­pa. Na nje­go­vim sli­ka­ma bi­blij­ski ju­na­ci no­se sa­vre­me­ne ka­pu­te i še­ši­re, a zli ka­rak­te­ri če­sto li­če na Hi­tle­ra.

Fri­drih Ger­lah (1903 – 1972), naj­zna­čaj­ni­ji me­đu sli­ka­ri­ma ru­da­ri­ma Rur­ske obla­sti (Ne­mač­ka), do­no­si de­la iz ko­jih iz­bi­ja strah, ko­ja nu­de bes­kraj­no du­bo­ke, pra­zne pro­sto­re bez lju­di, sa hlad­nim zi­do­vi­ma ili že­le­znič­kim ši­na­ma. Za ovog sli­ka­ra je per­spek­ti­va go­to­vo op­se­si­ja i naj­mi­li­je sred­stvo za su­ge­ri­sa­nje uda­lje­nih ci­lje­va.

Mo­ra­mo po­me­nu­ti i je­di­nog va­ja­ra me­đu za­stu­plje­nim  umet­ni­ci­ma, Đor­đa Kre­ću (1936 – 1990), auto­ra iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ko­ji u dr­ve­tu oži­vlja­va ju­na­ke iz srp­skih na­rod­nih pe­sa­ma, isto­rij­ske lič­no­sti i ju­na­ke iz Dru­gog svet­skog ra­ta. Reč je o va­ja­ru či­je skulp­tu­re go­vo­re o bur­noj isto­ri­ji na­ro­da iz ko­jeg je po­te­kao, či­ja je sva­ka ge­ne­ra­ci­ja bi­la za­hva­će­na ra­to­vi­ma.

Po­me­nu­ti sve za­stu­plje­ne auto­re tra­ži da­le­ko ve­ći pro­stor, ali to ni­ka­ko ne zna­či da su jed­ni vred­ni­ji od onih dru­gih. O svim auto­ri­ma go­vo­ri­mo u ka­ta­lo­gu ko­ji pra­ti iz­lo­žbu, ta­ko da lju­bi­te­lji umet­no­sti mo­gu da se upo­zna­ju sa ovom iz­u­zet­nom zbir­kom ko­ju ču­va­mo u na­šem mu­ze­ju.

I na kra­ju, du­žni smo ob­ja­šnje­nje na­zi­va iz­lo­žbe, ko­ji je zbu­nji­vao mno­go­broj­ne po­se­ti­o­ce: Ka­ko to na­ši, a stran­ci? U vre­me ka­da su ra­do­vi po­klo­nje­ni gra­du, ra­di osni­va­nja mu­ze­ja, po­red sli­ka­ra stra­na­ca (iz SAD-a, Ne­mač­ke, Ho­lan­di­je, Fran­cu­ske…), da­ri­va­ne su i sli­ke onih ko­ji u to vre­me ni­su bi­li stran­ci. Oni su su svo­je­vre­me­no stva­ra­li u za­jed­nič­koj dr­ža­vi (I. Ge­ne­ra­lić, M. Ko­va­čić, V. Na­u­mov­ski…). Vre­me­na su se pro­me­ni­la i sa­da su to auto­ri ko­ji pri­pa­da­ju dru­gim dr­ža­va­ma. Ta­ko­đe, umet­ni­ci ko­ji su iz na­še ze­mlje (M. Ra­šić, P. Ho­mo­nai, E. Fe­ješ),  „stran­ci“ su u mu­ze­ju sa­mo po to­me što su nji­ho­va de­la iz­lo­že­na uz de­la osta­lih auto­ra, iz­dvo­je­no od ra­do­va Ili­je Ba­ši­če­vi­ća Bo­si­lja. Me­đu­tim, sli­ka­ri, kao i osta­li umet­ni­ci, ne stva­ra­ju svo­ja de­la za uske lo­kal­ne okvi­re, ne­go za či­ta­vo čo­ve­čan­stvo, te su svi auto­ri za­stu­plje­ni na ovoj iz­lo­žbi, bez ob­zi­ra na me­sto ro­đe­nja i stva­ra­nja za­i­sta – na­ši.

Lju­bin­ka Pan­tić

di­rek­tor­ka MNU „Ili­ja­num“