U životu svakog čoveka, učitelj predstavlja figuru koja ga je, na sebi svojstven način uvela u svet odraslih. Sa svojim učiteljima, kao osnovci, provodili smo više vremena nego sa roditeljima, pa su nam, tako, učitelji i učiteljice, na neki način, druge majke i očevi. Pored pravopisa, sabiranja i oduzimanja, množenja i deljenja, crtanja, pevanja i nešto istorije, oni su nas učili da postanemo ljudi.
Od malih nogu, pokazivali su nam šta to znači briga o drugom. Učili su nas prijateljstvu i poštovanju drugog. Naučili smo, bar neki, šta je to poštenje, a šta ljubav. I, pre svega, kada smo malo poodrasli, naučili smo koliko su veliki ljudi koji su nas voleli kao svoju decu.
Svetski dan učitelja, svakog 5. oktobra, obeležava se u znaku poštovanja ovih ljudi koji su deci posvetili svoj život, a, ovogodišnji Svetski dan učitelja, učiteljica Smiljka Lađevac iz Laćarka, nakon 39 godina rada u prosveti, dočekala je u penziji.
Za ovaj poziv odlučila se još kao dete, i ostala je istrajna u ostvarenju svog cilja.
– Na to sam se odlučila još kada sam bila prvi razred osnovne škole, kada je moja učiteljica Rosa Đenić ušla u učionicu. Ona je živa i danas i sa njom održavam kontakt. Prvi dan u školi uvek je bio nekako svečan za učenike, a tako je i sada. Kada sam je ugledala, tačno se sećam haljine koju je imala, sa dnevnikom u ruci, smatrala sam da je to osoba koja može sve i koja detetu pruža ogromnu sigurnost. Blaga, tiha i staložena žena. Još tada, želela sam da postanem kao ona. Vremenom, ta ljubav prema školi i prema deci se razvijala, i definitivno sam se odlučila na svoj poziv – priča učiteljica Smiljka Lađevac.
U početku nije bilo lako. Smiljka se nije odmah zaposlila u rodnom Laćarku, pa je jedno vreme radila kao učitelj putnik.
– Kada sam počinjala, bila sam učitelj putnik. Radila sam u Šuljmu, Ležimiru, Šašincima. Nakon toga, radila sam u produženom boravku u okviru Osnovne škole “Boško Palkovljević Pinki” jedan period. Sticajem okolnosti, zamenila sam se sa koleginicom koja je iz Mitrovice putovala u Laćarak – seća se učiteljica Smiljka.
Tokom višedecenijskog radnog iskustva, iskusila je mnogo toga, a sada, pred penziju, postala je i digitalna učiteljica. Ipak, uprkos razvoju tehnologije, velikih razlika u radu sa decom, u odnosu na prethodni period, baš nešto i nema.
Sa kolegama pred odlazak u penziju
– Nema tu nekih velikih, značajnih razlika. Danas se samo malo drugačije radi. Nekada se radilo na tradicionalna način, a sada, sa razvojem tehnike i tehnologije, nastava je digitalizovana. Tako sada koristimo savremena nastavna sredstva. Nema više klasičnog dnevnika i sve se vodi elektronski. Imamo i dosta novih predmeta poput projektne nastave koja pruža široke mogućnosti za rad kako učitelju, tako i detetu kroz razvijanje njihove kreativnosti. Sa druge strane, odnos između deteta i učitelja, smatram, ostao je isti – priča Smiljka Lađevac.
Nisu se, kako kaže, promenila ni deca, koja su neiskvarene duše koje tek treba oblikovati, vaspitati i usmeriti.
– Deca su uvek dobra. Sa njima treba znati, prići im na pravi način i uvek ih prihvatiti. Oni su učiteljima uvek dragi. Svoj posao sam uvek volela, volim decu i uvek mi je sa njima bilo lepo. Kada bih ponovo birala zanimanje, opet bih odabrala isto – priča učiteljica Smiljka Lađevac i dodaje da joj je uzor u radu sa decom tokom čitave karijere bila i ostala njena učiteljica, o kojoj je već bilo reči.
–Deci uvek treba pomoći. U svom radu, uvek mi je uzor bila moja učiteljica, i, na primer, i danas se sećam da mi je kao detetu bilo jako teško da napišem malo slovo “a”. Ona je bila ta koja mi je u tome staloženo i mirno pomogla i to mi je ostalo urezano u sećanju. Kao što me je tada učila, i danas mogu da naučim mnogo toga od nje – seća se učiteljica Smiljka.
Ona ima savet i za mlade učitelje i kaže da sa decom treba postupati sa mnogo empatije i poštovanja, a, pre svega, i mnogo ljubavi.
– Decu treba voleti. Treba sagledati sve njihove potrebe i smestiti ih u svoje srce. Sa njima uvek treba biti iskren, i ono što im se obeća, mora se ispoštovati. Oni vole da se na njih gleda ravnopravno, kao na odrasle, i vole kada su cenjeni. Potrebno je da kod vas osete razumevanje, kao i podršku u rešavanju svih problema koji ih muče. Čak i ako su skrenuli sa pravog puta, potrebno ih je usmeriti, porazgovarati i pomoći im – savetuje učiteljica Smiljka Lađevac.
Odnos dece i roditeljima prema učitelju, decenijama, priča naša sagovornica, nije se promenio. Isto onako kako učitelji vole svoju decu, i deca vole njih i, kako kaže, uvek ih poštuju.
– Nas su deca uvek poštovala. Bar sam se ja uvek tako osećala. Deca nas vole, mi volimo decu. To je jedan odnos koji je vrlo teško opisati. Oni nam se uvuku pod kožu. Takođe, uvek sam ostvarivala dobru saradnju i sa roditeljima i nikada nisam imala nikakvih problema, tako da mislim da učitelj uživa poštovanje dece, roditelja, ali i šire društvene sredine. Ipak je on taj koji među prvima na sebe uzima teret socijalizacije čitavog jednog društva – kaže učiteljica Smiljka i dodaje da dobar učitelj, kako bi dobro obavljao svoj posao, mora da sarađuje sa svima sa kojima se vršeći svoju dužnost susreće.
– Važno je samo očuvati dobru saradnju sa svima sa kojima kao učitelj dolazite u kontakt. Učitelj je važan u životu deteta, poput temelja kuće. Ako kuća ima dobar temelj, sve će biti u redu, a kada je temelj slab, kuća će se srušiti. Tako je i učitelj važan u životu dece i mora im se posvetiti. Potrebno je uložiti sve svoje snage u cilju da se pomogne deci da postanu pravi ljudi, jer oni su budući nosioci našeg društva – smatra Smiljka Lađevac.
Da bi to postali, i da bi društvo funkcionisalo kako treba, od njih je potrebno napraviti dobre ljude, a za to im je, kako kaže, potrebno pružiti puno podrške i motivisati ih.
– Roditeljima bih poručila da podržavaju, pomažu i razumeju svoju decu, kao i da budu ponosni na njih. Treba da vrednuju i prihvate svaki njihov uspeh, čak i najmanji. Oni to zaslužuju. Uvek sam se trudila da čak i najmanji napredak koji dete postigne, s obzirom da nemaju sva deca iste mogućnosti, pohvalim i nagradim. To čine i deca sama. Svojim drugarima, ukoliko nešto ne mogu sami da prevaziđu, pružaju izuzetnu podršku. Prihvataju jedni druge i međusobno se pomažu, što je jako važno, a učitelj mora znati to da ceni – kaže Smiljka.
Posao joj nikada nije teško pao i, priča, škola joj je često predstavljala mesto u kom može da izleči svoju dušu.
– Na posao sam uvek išla sa olakšanjem. Kada dođem u školu, osećala sam se kao u svojoj drugoj kući. Trudila sam se da sve ono što me muči potisnem i u potpunosti se posvetim deci. Bilo mi je uvek lepo sa njima. Oni su neiskvarene duše i sa njima čovek zaboravi na sve svoje probleme – kaže učiteljica Smiljka.
Na kraju svog radnog veka, učiteljica Smiljka Lađevac iskoristila je i priliku da pozdravi sve generacije koje je izvela na pravi put.
– Pozdravljam sve svoje đake i želim da im poručim da su bili zaista dobri i da su mnogo toga naučili. Bilo je divno provesti deo svog života sa njima i drago mi je što su mnogi od njih sada već postali odrasli i zreli ljudi. Generaciji koja sada pohađa treći razred, želim da budu dobri i slušaju novu učiteljicu, a roditeljima poručujem da budu ponosni, da pomažu svojoj deci i budu im oslonac ne samo tokom školovanja, već i tokom čitavog života. Takođe, ovim putem želim da se zahvalim i svojim divnim kolegama i koleginicama koji su učinili da mi dani provedeni na radnom mestu budu prijatni i sa kojima sam imala divnu saradnju – zaključuje učiteljica Smiljka.
(Projekat “Žena – temelj zajednice” sufinansira se iz budžeta Grada Sremska Mitrovica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)
