Za Branku Bulić izvorna kordunaška pesma nije samo deo kulturne baštine, već način života, uspomena na detinjstvo i veza sa zavičajem. Rođena je na Kordunu, a od 1991. godine živi u Inđiji. Uz pesmu je odrastala, uz nju sazrevala, a danas nastoji da njen duh sačuva od zaborava i prenese budućim generacijama.
-Rodila sam se sa pesmom. Volim staru, izvornu pesmu i uz prela sam odrasla. Nekada su se ljudi mnogo više družili, na mobama se pevalo, okupljali smo se i čuvali običaje. To su bila vremena kada je pesma bila neraskidivi deo svakodnevnog života, priča Branka.
Njena priča o organizovanom pevanju u Inđiji počinje 2001. godine, kada je osnovana prva pevačka grupa. Već naredne, 2002. godine, okupili su se i muški i ženski glasovi, a u februaru 2003. održano je njihovo prvo kordunaško prelo.
Tako je započela tradicija koja traje i danas, okupljajući ljubitelje izvorne pesme i ljude kojima su zavičajni običaji važan deo identiteta.
Vremenom su nastupi postali prilika da se predstave pesme, ali i bogata tradicija Korduna. Nekada su prikazivali i stare običaje, dok se danas više posvećuju pevanju. Iako primećuje da mlađe generacije pokazuju manje interesovanja za ovu vrstu muzike, Branka ističe da njihova grupa ima svoju vernu publiku, kao i prijatelje iz drugih kulturno-umetničkih društava.
-Mi pevamo izvornu kordunašku pesmu, onako kako smo je nasledili. To je poseban način pevanja i osećaj koji ne može svako da razume ako uz njega nije odrastao. Važno mi je da ta pesma ostane nekome, da je negujemo i da se ne prekine nit koja nas povezuje sa našim precima, kaže naša sagovornica.
Sa svojom grupom proputovala je mnoga mesta, učestvovala na festivalima i prelima, a tokom godine imaju i do 25 nastupa. Godinama su gradili prijateljstva sa drugim društvima, a pesma im je otvorila vrata mnogih susreta.
Posebno joj je drago sećanje na posetu jednom kordunaškom društvu u Parizu, gde je imala priliku da vidi kako ljudi daleko od rodnog kraja čuvaju svoje poreklo i tradiciju.
-Srodili smo se sa mnogim društvima. Drago nam je kada se ponovo sretnemo, kada zajedno pevamo i podelimo ono što volimo. Pesma pravi najlepši most među ljudima i, verujem, produžava život, ističe Branka.
Ona pripada generaciji koja je odrastala uz tradicionalnu muziku, ali pamti i vreme kada su svet osvajali Bitlsi. Zato, kaže, razume da svaka generacija ima svoje muzičke idole, mada je njeno srce ostalo uz izvornu pesmu.
-Novokomponovanu muziku gotovo da ne poznajem. Slušam samo izvornu, a ove nove pesme ne mogu ni da zapamtim. Ali svako vreme ima svoje. I mi smo slušali Bitlse, pa smo ipak negovali svoju pesmu. Važno je da čovek zna šta je njegovo i da to ne zaboravi, kaže ona.
Deo te priče je i narodna nošnja, koja izgledu grupe daje posebnu lepotu i autentičnost. U početku su članovi uglavnom sami šili svoju odeću, dok danas imaju tkane nošnje koje vernije dočaravaju tradicionalnu odeću njihovog kraja.
Za Branku je sve to mnogo više od nastupa i pesme pred publikom. To je način da sačuva uspomene na zavičaj, da ostane verna sebi i da, u godinama koje prolaze, zadrži mladalački duh.
-Pesma mi je pomogla da duh održim mladim. Kada pevam, osećam se kao da sam ponovo tamo gde sam odrasla. Volela bih da i neko posle nas nastavi ovim putem, jer tradicija živi samo ako ima ko da je prenese, poručuje Branka Bulić.
Dok god se okupljaju oko starih melodija, dok god se na njihovim prelima prepoznaju poznati glasovi i rađaju nova prijateljstva, kordunaška pesma u Inđiji ima svoje mesto. U njoj su sačuvani i zavičaj i sećanja, ali i uverenje da se ljudi, bez obzira na to gde žive, najlakše prepoznaju po onome što nose u srcu.
Mirjana Stupar
