Dok se u javnosti ponovo otvara tema uvođenja obaveznog služenja vojnog roka, svoje iskustvo iz vojske danas mogu da podele i oni koji su kroz nju već prošli. Jedna od njih je Andrea Šojić iz Sremske Mitrovice, devojka koja je dobrovoljno obukla uniformu i prošla šest meseci vojnog roka, a zatim još toliko radila u vojnoj policiji u Beogradu, na Dedinju.
Njena želja da uđe u svet vojske javila se dok je još kao mala slušala vojničke priče oca Borislava koje su u njoj budile radoznalost da i sama iskusi bar deo onoga o čemu je raširenih očiju sa oduševljenjem godinama slušala.
– Tata je služio vojni rok u Prištini i pričao mi je razne događaje iz tog perioda, a meni je sve to kao detetu delovalo fascinantno. Nisam imala neku konkretnu želju da se time profesionalno bavim, ali jesam želela da doživim bar deo onoga o čemu mi je pričao. Kada sam završila fakultet, u periodu razmišljanja o poslu i daljem životnom pravcu, otišla sam u vojni odsek da se prijavim, nakon čega prolazim standardnu proceduru – od popunjavanja formulara do zdravstvenih i psiholoških pregleda. Prilikom prijave biralo se pešadija, artiljerija ili vojna policija. Ja sam prvobitno označila pešadiju, ali dok smo čekali rezultate, pitali su me da li bih u vojnu policiju, jer su procenili da sam za to pogodna. Pristala sam i tako je sve krenulo. Kada sam roditeljima saopštila svoju odluku tata je bio presrećan i podržao me, dok je mama u početku bila protiv i teško je prihvatala moju odluku. Naravno, vremenom pomirila sa mojim izborom i bila je veoma ponosna na mene – priča Andrea.
Nakon toga odlazi na šestomesečno dobrovoljno služenje vojnog roka, koje počinje u Somboru, u Centru za osnovnu obuku gde se prvi put susreće sa vojničkim režimom i disciplinom.
– U toj decembarskoj klasi nas je bilo 75, obuka je krenula odmah i trajala je od ranog jutra do večeri. Ustajanje je bilo rano, oko pet ujutro, sve je bilo strogo organizovano i veoma dinamično. Dani su nam bili ispunjeni postrojavanjima, fizičkim treninzima, trčanjem i stalnim radom u stroju. Bila sam među najboljim strelcima na gađanjima, a jedno vreme sam radila i kao evidentičar. Poseban naglasak bio je na disciplini i urednosti, koja se odnosila i na najsitnije detalje. Recimo, ako krevet nije bio namešten kako treba, vraćali bi nas više puta da ga ponovo sredimo po pravilima. Nekad bi zbog jedne greške svi ispaštali, ali to nas je naučilo da funkcionišemo kao tim. U takvim situacijama se najviše razvija solidarnost i stvaraju se prijateljstva koja traju i nakon završetka službe – navodi Andrea i dodaje da joj ni disciplina ni fizički deo obuke nisu bili teški, jer je bila spremna na takav način života i to je očekivala.
Nakon mesec i po dana osnovne obuke u Somboru Andrea je otišla na specijalističku obuku za vojnu policiju u Požarevac, gde je ostala dva i po meseca.
-Tamo smo nastavili intenzivniji rad, obuku u formacijama, terensko gađanje, višednevno logorovanje, uz dodatne zadatke. U tom periodu stiče se i dodatni nivo discipline i odgovornosti, ali i osećaj pripadnosti jedinici koja ima konkretne zadatke. Bilo je naporno, ali najteži deo vojničkog iskustva za mene nije bio u fizičkoj obuci, već u uslovima na terenu i opterećenju koje smo nosili na sebi kada krenemo na vežbe. Takođe, teško su mi padali i suvi dnevni obroci koje smo dobijali kada smo bili na terenu, iako je hrana u vojničkim kantinama zaista dobra i po količini i po kvalitetu – kaže ona i dodaje da su vikendi uglavnom bili namenjeni za radove u krugu kasarne, dok je ribanje spavaonice i mokrih čvorova bilo svakodnevno.
Nakon Požarevca, Andreu su izabrali da u treću prekomandu ide u Gardu, tako da je služenje vojnog roka nastavila u 25. bataljonu vojne policije u kasarni na Dedinju. Tamo su zadaci bili patrole i rad na prijavnicama, kao i obezbeđenje objekata Ministarstva odbrane i Generalštaba.
Nakon šestomesečnog dobrovoljnog služenja vojnog roka, Andrea još toliko ostaje u vojnoj službi gde je dobila čin razvodnika, što je ujedno i prvi čin profesionalnih vojnika u sistemu Vojske Srbije. Nakon šest meseci rada kao profesionalni vojnik odlučila je da svoj životni put, ipak, usmeri u drugom pravcu.
– Ponos koji osećaš kada nosiš uniformu je poseban. To te nauči odgovornosti i promeni te kao čoveka. Ali, želela sam drugačiji životni put i više vremena za sebe, pa sam donela odluku da napustim vojni poziv i okrenem se drugačijem životnom pravcu, bližem svojim dugoročnim planovima – kaže Andrea.
Danas, iz sadašnje perspektive, smatra da je vojska iskustvo koje oblikuje čoveka, menja mu pogled na svakodnevicu i pomaže da jasnije odredi šta želi u životu i dodaje:
– Preporučila bih devojkama da odu u vojsku jer se nakon povratka potpuno promeni mentalni sklop. To iskustvo zaista menja čoveka, uči ga disciplini i odgovornosti i ne kajem se što sam to prošla. Kada bih ponovo birala, opet bih izabrala isto.
S. Mihajlović
foto: privatna arhiva
