Varšava – Od magistra logopedije do profesora engleskog jezika i književnosti u prestižnoj internacionalnoj britanskoj školi u Varšavi, to je zanimljiv životni put Rumljanke Branislave Pijetruh koja već 18 godina živi i radi u poljskoj prestonici. Rumljanima će daleko lakše biti da se ove izuzetne žene sete po prezimenu Čović, koja je ljubav prema jeziku i govoru sigurno nasledila iz porodice profesorke ruskog Milosije i bibliotekara Milana Zeljaka.
Uprkos češćim primerima odlaska na zapad, našu Branislavu srce je na neobičan način odvelo u Poljsku, gde danas radi posao koji ne može da radi svako, a koji uglavnom pripada onima kojima je, pored obrazovanja, engleski maternji jezik.
Branislava je u Beogradu završila Fakultet iza specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, smer logoped, đto je i magistrirala. Neko vreme je radila na Institu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora u Beogradu. Kao student generacije imala je dva logična izbora, ostati na fakultetu ili na institutu, kao jednoj od dve referentne institucije za oblast za koju se školovala. Na institutu je radila, stažirala, obavljala istraživanja, odatle je i 2008.magistrirala.
Kad srce odvede na drugačiji put
Jedan put na konferenciju u Grčku promenio je njenu životnu putanju i utabao put u Poljsku, iako to ni sama još nije znala.
-U decembru 2006. sam otišla na međunarodnu konferenciju o jeziku i govoru u Patriju u Grčku, gde sam prezentovala svoj rad. Tamo sam upoznala svog budućeg supruga koji je Poljak i koji je radio doktorat iz oblasti programa posvećenim osobama nakon laringektomije ( operativno uklanjanje glasnih žica). Naše druženje preraslo je u ljubav i u moj odlazak u Varšavu, gde živim i radim već 18 godina i u kojoj mi se pre 17 godina rodio sin, govori Branislava.
Kako je ona prva dobila posao u Poljskoj, prva odlazi u Varšavu i tada od logopeda postaje predavač i u toj oblasti se usavršava do danas. Sedam godina je radila kao predavač u jednoj montesori školi. Tu nastavnu metodu je poznavala još sa fakulteta u Beogradu, ali se o njoj edukovala i na kanadskom montesori institutu.
Posao kojim stranci ne mogu da se bave
Upisala je i završila studije engleskog jezika na jednom od varšavskih univerziteta i igrom slučaja počela da radi u prestižnoj internacionallnoj britanskoj školi. Prvobitno je radila kao profesor srednjoškolcima koji engleski uče kao drugi strani jezik. Ova škola ima inače ima potpuno drugi karakter u odnosu na naš sistem, pa uključuje ne samo posao predavača, već i učešće i razvijanje mnogobrojnih projekata.
-Od skoro sam profesor engleske literature, odnosno engleske književnosti. To nije mala stvar, s obzirom na to da taj posao rade oni kojima je engleski maternji jezik. Predajem deci uzrasta od sedmog do jedanaestog razreda i razredni starešina sam. Uključena sam i u dva projekta. Jedan je vezan za metakogniciju, što se može objasniti kao mišljenje izvan mišljenja, veoma korisno za đake koji se uče da svesno uče. To je jedna nova metoda aktuelna u svetu obrazovanja, a ja sam se istakla na tom polju, učestvovala na edukacijama, izabrana za mastera da edukujem druge kolege kako da sprovode mislene tehnike. Učestvujem u još jednom projektu vezanom za socijalni uticaj, povodom kog sam bila i učesnik velike konferencije sa blizu stotinu profesora i đaka iz celog sveta u Hjustonu u Americi, dodaje Branislava.
Jezici kao ulaznica za ceo svet
Kako život nije samo posao, već i adaptacija u zajednicu, Branislava kaže da je poznavanje stranih jezika ulaznica u svet. Vrlo brzo je savladala težak poljski jezik. To joj je omogućilo lakšu integraciju u društvu koje se razlikuje od našeg. Poštovanje novog okruženja i lični primer takođe su velika olakšica za život u nepoznatom.
-Znanje poljskog jezika mi je pomoglo da se brzo uklopim u lokalnu zajednicu, a engleskog da odmah pronađem posao. Koliko jezika znaš toliko vrediš i to je ulaznica u svet.
Svojim ponašanjem i profesionalizmom sam u školi opravdala svoje mesto. Oduvek sam znala da nam se način na koji mi tretiramo druge ljude, shvatamo svoj posao, dajemo sebe u svakoj situaciji višestruko vraća. Na taj način ja predstavljam i svoju zemlju kao jedina osoba iz Srbije koja radi u toj školi i kao jedna od malobrojnih u Poljskoj. Uloga čoveka u inostranstvu nije samo da se snađe, već i da predstavlja svoju zemlju i sve što ta zemlja jeste. Ja se nadam da to radim na najbolji mogući način, to savetujem i svojim učenicima kojih ima sa svih strana sveta, govori Branislava.
Varšava je grad po meri porodice
Za Poljsku kaže da je lepa i razvjena zemlja, a za Varšavu uređen i bezbedan grad po meri porodice. Za nju je to jedno od najlepših mesta za život u Evropi, čistih ulica, zelenila i kulturnih ljudi.
-Oni imaju drugačiji mentalitet od nas, manje i ređe se smeju, malo su zatvoreniji, ali ih treba prihvatiti takvi kakvi jesu i tek tako možemo biti srećni u njihovom okruženju i imati dobre odnose. U odnosu na Poljake, mi smo mnogo otvoreniji. Oni su veoma porodično orijentisani, dok su prijatelji na drugom mestu. Ako se to razume i poštuje, u stanju su da grade jako lepe odnose sa drugim ljudima.
Poznavanje njihovih vrednosti, kulturnih obrazaca i kako oni shvataju svet pomaže da se čovek bolje integriše, govori Branislava o životu u Poljskoj.
Neraskidive veze sa Srbijom
I pored toga, ona i dalje neguje neraskidive veze sa svojom porodicom, prijateljima i zemljom. Sina koji ima 17 godina svesno uči o srpskim korenima i koliko oni njoj znače.
– Nekad sam u čudu kad vidim koliko je on zainteresovan tim delom svog nasleđa i identiteta, jer je on i Poljak i Srbin, ali je jako ponosan na svoje srpsko poreklo. Mnogo zna o tome i rado dolazi u Rumu kod bake i deke gde ima i mnogo prijatelja. Dok tečno govori na srpskom jeziku ima čak i sremski naglasak i što je veoma simpatično. To me čini srećnom jer znam da će on i dalje negovati ljubav prema Srbiji. Vrlo je vezan za porodicu i sve što Srbija predstavlja, zaključuje Branislava Pijetruh iz Rume, profesorka engleske književnosti u internacionalnoj britanskoj školi u Varšavi.
Njen život i dalje ostaje tamo, kao i planovi da se i dalje profesionalno usavršava. Njena edukacija može biti prosudna da škola u kojoj radi dobije neophodan social imapct code (zlatnu medalju za socijalni uticaj). To je još jedan vid unapređenog obrazovanja, gde se osim na gradivo, učenici usmeravaju na brigu o svemu što ih okružuje, o ljudima, međuljudskim odnosima, prirodi, očuvanju životne sredine i na sveopšti lični i rast okruženja u kom se nalaze. Verovatno će je to ponovo odvesti u američki Hjuston na dalje usavešavanje. Nama ostaje da se ponosimo da ljudi iz naše sredine prevazilaze mnoge granice i predstavljaju Srbiju u svetu na najbolji način.
