Venčanja i svadbe uglavnom ljudima donose neizmernu radost. Međutim, u Sremu je situacija dugo bila nešto drugačija. Osim radosti zbog sklapanja braka svojih bližnjih, sremačke porodice nekada je obuzimao i ozbiljan strah. I to – od Grgurevčana!
U svakoj grgurevačkoj svadbi pojavljivala bi se grupa momaka, prilično nakaradno obučenih, na traktoru u čijoj prikolici bi se nalazio naloženi „smederevac“, sa barjakom na kojoj se vijorio pijani petao i šerpama, loncima, poklopcima i raznoraznim bučnim otpadom koji bi vukli sa sobom.
Bili su to krcani, krtani ili krckala. Mladoženjini drugovi čija je iskonska uloga bila da uveseljavaju svatove. Ali, kako je situacija ponekad umela da se otme kontroli, i kako su običaji bili mnogo bogatiji od navedenog u prethodnom pasusu, u Sremu je vladala urbana legenda da tamo gde krcani prođu, trava više ne raste!
Otkad krcani postoje -niko pouzdano ne zna. Ali najviše o njihovoj istoriji, kao i ponekim nestašlucima, saznajemo ni manje ni više nego od njihovog dugogodišnjeg „kolovođe“ – Vasilija Joveškovića.
– Još je moj deda pričao da su krcani uveliko postojali u vreme kada se ženila njegova generacija. Krcani su neoženjeni momci, mladoženjini drugovi, bez obzira na godine. Oni su osnovni faktor pomoći mladoženji u organizaciji svadbe, a najvažnija uloga im je uveseljavanje svatova. Lakše po njih bilo je ukoliko je svadba u selu, ali dao je bog da su mlade bile i iz drugih sela. Onda je njima padalo na teret da se organizuju prevozom, traktorom i prikolicom, da pre mladoženje i njegove porodice stignu u mladinu kuću kako bi uveseljavali prijatelje. Njihova aktivnost bila je od smeha i dobrog, pa sve do bezobazluka i drskosti, sve u zavisnosti od toga kako budu ugošćeni kod mladinih – objašnjava čuveni Vasa i dodaje:
– Za vreme mog momkovanja, sa svojom grupom drugara sam učestvovao u oko 40 svadbi. Sve je to trajalo do moje ženidbe. Krckala na dan svadbe porane i oblače se relativno nakaradno, slično kao za mačkare. Bilo nas je od pet do 11, koliko nas se skupi. Sastavni deo naše opreme bila je metla, domaća korovača, jer smo neposredno nakon kupovine mlade čistili put pred mladencima u odlasku ka matičaru, kako bi im brak bio što čistiji. Jedan je uvek bio maskiran u mladu, koja je uvek bila noseća -logično. Mladoženja je uvek bio u nekoj radnoj uniformi i obavezno je oko vrata imao lanac za vezivanje bikova. On po prilici stvari pokušava da pobegne iz svadbarske kolone. Uvek smo prvi, pre mlade i mladoženje ulazili kod matičara, gde su nastajale salve smeha. Poenta je bila da nas takve celo selo gleda, dok uz sve to pevamo šaljive pesme i u otrcanim dečijim kolicima guramo „bebu“ koja je nekad bila veća i od njih samih – seća se Vasa.
Petao – simbol krcana
Ono po čemu su krcani bili prepoznatljivi bio je pevac, bez kog se nikako nije išlo u svatove.
– Pri kretanju po mladu, u dvorištu mladoženje bismo uhvatili pevca i vezali za jednu dugačku motku, a da bi to bolje podneo, davali smo mu koju čašicu rakije. On nam je bio zaštitni znak. Takođe, najveća sramota za krcane bila bi da nam neko od mladinih ukrade pevca, koji je zapravo predstavljao mladoženju i za koga bismo u mladinom dvorištu tražili koku. Moram da napomenem da ni u jednoj od brojnih svadbi ni jedan jedini pevac nije stradao. Samo je sutradan bio dobrano mamuran – priča Vasa.
Cirkus prolazi selom
Najveći utisak, kao što spomenusmo, na meštane, posebno mladinog sela, ostavljao je sam defile krcana.
– U traktorsku prikolicu stavimo smederevac sa dugačkim sulundarom i naložimo. Dan pred svadbu odemo na smetlište i nađemo svakakvog lima, koji najbolje zveči, i sve smo to dobrom žicom vezivali za prikolicu. Tako smo dolazili po mladu. Po ulasku u dvorište kod mlade, ljudi su znali da pravimo raznorazne dogodovštine, pa smo bili različito tretirani. Kod onih koji su znali za ovaj običaj, nije bilo problema. Međutim, mnogi su strahovali od naših postupaka. Uvek smo bili opremljeni rakijom i vinom i nisu znali šta da očekuju. Bilo je svega. Od tretmana da smo skrajnuti pored štale i svinjca, pa čak i đubrišta, pa sve do najboljeg stola – objašnjava naš sagovornik.
Osveta krcana
– Ukoliko bi nas mladini loše dočekali i bili loši prema nama, imali smo režiju za ljubavni, ratni, akcioni, a boga mi i horor film. Jednom su nas smestili kraj đubreta i doneli nam pomije. Rekli su: „Kad ste došli kao svinje, dobićete i hranu za svinje“. Tada smo svu stoku pustili iz obora, pa su svatovi morali da je jure. A od dede i oca sam čuo da je bilo i ozbiljnijih osveta. Zbog Krcana su u svakoj svadbi reduše tako strogo čuvale oranije sa supom, jer su čule priču da je svojevremeno nekad neko imao u rezervi živin toplomer, iz kog bi u onoj gužvi sipao malo žive u supu. U tom slučaju, cela svadba bi dobila dijareju u roku od nekoliko minuta. Mi to nikad nismo radili, jer nismo imali potrebe. Ali svedočenja postoje. Isto kao i svedočenja o tome da su neki krcani sipali po kilogram soli u supu – seća se Vasa.
Uloga krcana u svatovima bilo je još. Oni su, između ostalog, pomagali „belovu“ da „čita poklone“. A i pokloni koje bi oni donosili mladencima bili bi krajnje interesantni. Od goluždravog pileta upakovanog u nekoliko kutija umotanih u nekoliko slojeva ukrasnog papira, pa sve do pokvarenog radija, dečije noše ili obične švapske cigle.
Pokojnik u svatovima
Za krcane se, između ostalog, vezivao i običaj mrtvaca. Prilično neuobičajeno za svadbeno veselje, složićemo se.
– Jedan od krcana bio bi umiven i zabeljen brašnom, postavljen na merdevine ili krilo od vrata, pokriven belim čaršavom i unesen u svadbu. Tu je bio pop, majka, narikače… Imao sam pravu opremu za sve, spakovanu u pet kofera – priča Vasa i priseća se:
– Bilo je tu svakakvih dogodovština. Unesemo mrtvaca ispred kumova i kažemo: „Mi smo siromašni, umro nam je Pera, nemamo novaca. Dajte nam novaca za sahranu. Ako nećete, evo vam ga ovde pa neka vam se usmrdi“. Ukoliko odbiju, mrtvac bi se stvarno usmrdeo. Kako? Pa, ja sam bio pop. Dok sam čitao bezobrazna pevanja, ubacio bih dosta bibera i kidane ljute paprike u kofu sa žarom koja je bila skrivena ispod mrtvaca, pa se dešavalo da od smrada i čitava svadba pobegne iz šatre.
Ovo je, naravno, samo jedna od brojnih zavrzlama koje su krcani priređivali svatovima, ali novinski papir prilično je mali da bi se zabeležile sve anegdote.
Hteli smo da napravimo džumbus, ali ne baš toliki…
Ipak, još jedna dogodovština morala se naći u ovom tekstu. U ovim krajevima jedan od svatovskih običaja bio je i Dunav, odnosno korito koje bi svatovi preskakali nakon što bi platili ulaz u svadbu.
– Reduše su ga dobro čuvale, a običaj je bio da nas kum potplati da prevrnemo Dunav, kako bi ulaz bio besplatan. Jednom prilikom, kum kaže da je čuo da umemo da ga prevrnemo. Mi smo to i učinili, ali nas je izradio. Nije nam platio iako je imao pune džepove novaca. Nije baš bio dobar prema nama i čitav dan nas je zavitlavao, pa je u nekom trenutku došlo vreme za osvetu. Rekao sam da kuma moramo „oderati“. Nakon što je izneto pečenje, setio sam se da u dvorištu ima jedno june od oko 300 kila i palo mi je na pamet da ga uvedemo u kuću. Svadba je bila u kući, jer je bila zima. Međutim, pošto u štali nije bilo svetla, nismo znali šta vodimo. Kada smo ušli u kuću, shvatili smo da smo uveli bika! Muzika svira pred kumovima, a mi ulazimo sa bikom. Ko je uspeo da pobegne napolje, pobegao je. Ali kum je bio tu. Vezali smo bika pred njim za noge od astala. Čovek je pobeleo, nije mogao da veruje. Kad je bik video onu gužvu, prevrnuo je čitav astal na kumove, sa sve sarmom i pečenjem! Hteli smo da napravimo džumbus, ali ne baš toliki. U jednom momentu, bik je podigao rep, pa možete zamisliti šta je bilo dalje. Samo ću reći da sam brzo morao da pronađem neku tacnu… Naravno, kum na kraju nije pitao koliko treba da plati – seća se Vasa.
Petao Krcan – zaštitno lice Grgurevaca
Mladi okupljeni oko Udruženja „Ostani na selu“, a predvođeni Draganom Nagradićem, rešili su da sačuvaju sećanje na krcane. S tim u vezi, petao po imenu Krcan postao je simbol ovog udruženja, koje se već neko vreme zalaže za poboljšanje uslova za život na selu u cilju ostanka mladih u Grgurevcima.
– Zanimljiva mi je bila simbolika petla kog su krcani nosili sa sobom. On je predstavljao kraj momačkog života i važnu životnu prekretnicu. Zato smo rešili da mu nekako odamo počast i već nekoliko godina on je naš simbol. Njegov lik nalazi se na logo-u našeg udruženja, a Krcan od slame postao je prepoznatljiva maskota na svim manifestacijama u našem selu – kaže Dragan Nagradić, koji izražava želju da se tradicija krcana sačuva, makar u vidu pozorišne predstave.
I nakon svih zavrzlama i nestašluka načinjenih od strane krcana, na kraju su svi ostajali u dobrim odnosima i nije bilo prostora za bilo kakvu ljutnju. Taj običaj davao je poseban duh svatovima u kojima su učestvovali Grgurevčani, ali je nažalost vremenom nestao. Celodnevni program koji grgurevački svatovi pamte do dana današnjeg i koji im je u sećanje urezan kao neizbrisiva uspomena na neka srećnija i veselija vremena, danas su zamenile sterilne svečane sale i uštogljeni gosti i mladenci. A da li će se ova tradicija, makar u nekom izmenjenom obliku, vratiti u ovo fruškogorsko selo, ostaje nam da vidimo.
N. Milošević
